Zbirka bajki i prica Zmajevi i Vile + eTwinning Projekat +

Sadržaj

1. Laura i Vilenjaci
2. Kraljica Zmajeva
3. Jedno Zanimljivo Putovanje
4. Mrzovoljna Bajka
5. Veliki Zmaj i Ratnik
6. Rozalina i Garona
7. Taša i Maša
8. Vila i Zmaj
9. Vila i Zmaj
10. Vila i Zmaj
11. Vila i Zmaj
12. Zabranjena Ljubav
13. Dobri zmaj i Vila
14. Jednorog
15. Priča o Strašnom Zmaju
16. Bajka o Zlom Zmaju
17. Bajka o Dobroj Vili
18. Legenda o princezi Aneti
19. Starac i velika avantura

LAURA I VILENJACI

Nekada davno pre oko sto miliona godina na vrhu jedne stare planine,su živele vile.

Vila Sunčica i vilenjak  Zelenko  bili su kralj i kraljica i oni su rukovodili tim svetom. Vila koja se zvala Laura bila je najlepša od svih, tako su pričale i ostale vile i vilenjaci, divili su se njenoj lepoti. Jer kad se rodila svi su bili zapanjeni, čak ni kralj i kraljica nisu verovali da je to njihova ćerka. Proglasile su je gospodaricom svog sveta. U njenu čast su napravili veliku palatu u kojij će živeti kada bude porasla. Imala je bujnu kosu i prelepa svetlucava krila. Posle par godina ona je porasla, postala je vila o kakvoj se samo može sanjati. Postala je veoma obazriva i pažljiva gospodarica.  Nedaleko preko mora, par kilometara dalako od Laurine palate, u veoma jezivoj kući, živela je veštica Gargona, zamrzela je Lauru, još od kada se rodila, jer tada su joj planovi o razaranju vilinskog grada bili uništeni. Smislila je kako će oteti Lauru i ubiti je. Sutradan je okupila svoje prijateljice i zajedno na velikim zelenim zmajevima koji su bljuvali vatru, krenule su u otmicu Laure. U vilinskom svetu postojali su jednorozi. Laura je sa njima otišla na livadu. Gargona je bila blizu i kada je Laura poletela uvis sa jednorogom Gargona ju je uhvatila. Jednorog nije mogao ništa da učini,već je samo otišao do kralja i kraljice i uplašeno skakao ispred njihove kuće. Oni su izašli napolje i videli svoju ćerku kako je Gargona nosi na zmaju. Gargonine prijateljice sa zmajevima su spalile grad i otišle. Vilenjaci su uspeli da ugase požar, ali je sve bilo uništeno. Gargona je odvela Lauru u svoj dom. Ona se nije mnogo uplašila i rekla je Gargoni da će njeni prijatelji i roditelji stići i da će je spasiti. Tako je i bilo. Smislili su plan i krenuli da spasu Lauru, ali je bilo kasno. Laura je pokušala da pobegne, ali nije uspela Gargona ju je pogodila strelom u srce kada je bila blizu prozora. Njeni roditelji i prijatelji su stigli. Plakali su i prišli joj ona je rekla da će biti srećna samo ako ubiju Gargonu. Kralj je naredio da je nadju. Lauru su odveli kući i pozvali vilu prirode da bi je oživela. Ona im je rekla da je potreban rednorog sa zlatnim rogom. Bilo je teško naći ga, ali ipak su ga našli, on je zacelio, ali je vila prrode rekla da je možda prekasno. Laura je pozvala roditelje i oni su bili presrećni, začudili su se. Kasnije se oporavila i zajedno su pravili žurku, a Gargonu su ubili i spalili, tako da ništa više i niko nije mogao ubiti ili uništiti njihov svet. Slavili su, uživali i živeli srećno do kraja života.

Marija Simić, 8/1

KRALJICA  ZMAJEVA

U jednoj dalekoj zemlji iza planina, mora i okeana nalazila se jedna mala kuća. Ta kuća je bila puna ljubavi i sloge. U njoj je živela jedna skromna porodica koju su činili : baka i deka sa svojom unukom. Ako se pitate gde su roditelji, tu već počinje problem sa kojim se ta zemlja suočava jos od kad je prvi stanovnik kročio u nju. Pre srećnog početka tu je bilo sve, sem sreće. U početku su ljudi i zmajevi živeli srečno i zajedno. Lepo su se slagali, ali vremenom zmajevi su postali zli, okrenuli se protiv ljudi i počeo je rat. Taj rat je narušio mir u zemlji i mnogo njih je stradalo. Ljudi su se molili za spas i time im je neka nebeska sila poslala spasitelji u obiliku vila. Niko nije verovao da vile mogu spasiti ljudsko čovečanstvo i svi su izgubili nadu ali u vilinsko-zmajevskom ratu na najvećem vrhu u toj zemlji, vile su pobedile i donele mir ljudima. To je trajalo nekoliko decenija, gde dolazimo do dana kada se rodila ona. U početku je bila obična devojčica koja je živela sa svojim roditeljima. Kako je rasla bila je sve više očarana zmajevima i posle dugogodišnjeg istraživanja saznala je sve o prošlosti svoje zemlje. Sa svojih 18 godina krenula je u potragu za njima sa željom da ih pronadje i vrati. Vile od silne strahote krenule su nespremne u mogući rati i cela zemlja je postala od srećnog mesta punog boja i života, pust i beživotan kraj.Neki su se iselili i krenuli preko planina, neki preko okeana, a neki  koji nisu mogli otići molili su se za svoj život. Vile su se podelile i krenule u potragu. Devojka je igrum slučaja naletela na šumu koja je izgledala zastrašujuće. Gledala je uokolo, ali to je bio jedini put za preći. Kreunula je neznajući šta da očekuje. Zmajevi su osetili prisutnost ljudskog bića posle mnogo godina i sa namerom da je pojedu, odlučili da je ubiju.

Opkolili su je ali ona je smireno stala i krenula da im priča šta želi. Nisu joj verovali i ona je iskoristlila priliku da im kaže da vile dolaze i da se pripreme za rat. Nije ih bilo mnogo jer su umirali od gladi ali su stali u odbranu svog dela zemlje. Vile su do šume stigle u toku noći ali umorne od putovanja i odlučile su da u šumi provedu noć. Zmajevi su to iskoristili i zarobili ih.  Prošlo je neko vreme. Ljudima se činilo kao da prolaze godine, meseci, dani a vilama nema traga. Zmajevi su devojku proglasili kraljicom zmajeva i time krenuli da vrate svoju zemlju. Njeni roditelji su svoju ćerku smatrali nerpijateljem i želeli da nju prvo uklone. Pre negos što su zmajevi stigli, u pomoć su došli njeni baka i deka, a otac joj je preminuo od bolesti koja mu je uništavala srce. Majka je krivila svoju ćerku za očevu smrt i to joj je bio još jedan motiv da je ubije. Baka i deka to nisu dozvolili jer su znali da zmajevi treba da se vrate. Kad su stigli kao i očekivano pobedili su, razočarana majka je napustila zemlju i niko nikada više nije je čuo ni video. Mir se vratio u zemlju i svi su živeli kao velika zajednica, pre svega porodica.

Kristina Milosavljević,  8/1

JEDNO ZANIMLJIVO PUTOVANJE

Putovanje koje je meni veoma drago, desilo se jednog, naizgled običnog dana.

Jednog vrućeg, letnjeg dana izašao sam da se igram napolju. Igrao sam se jedno petnaest minuta sve dok nisam video kako je jedan leteći automobil, kao iz budućnosti, stao ispred moje kuće. Ja sam prišao njemu i vrata su se otvorila. To me je veoma zanimalo i ušao sam unutra. Kada sam ušao, pored mene je sedao jedan goblin, koji je imao krunu i koji je izgledao kao kralj. Upoznali smo se i on mi je ispričao zašto je došao ispred moje kuće. One je bio kralj koji se zvao Goblinko i koji je vladao zemljom goblina i zmajeva. Zajedno je vladao sa kraljem zmajeva Zmajkom. On mi je na putu ka zemlji zmajeva i goblina objasnio da je stao ispred moje kuće da bi im pomogao da se izbore  sa Vecom vešticom i sa njenom  zlom zemljom. Svi su se lepo slagali rekao mi je Goblinko, ali je u jednom trenutku zemlja goblina i zmajeva bila bogatija pa je veštica Veca ostala da otme bogatstvo. Oni su oko svog kraljevstva postavili zaštitni balon koji ih je štitio. Balno ih je štitio, ali je svakog dana bio sve slabiji i slabiji, jer su veštice svakog dana pokušavale da ga probiju. Kada smo stigli sve je bilo predivno. Put je bio optočen zlatom i draguljima, a kuće su bile od rubina. Konačno smo stigli i do Zmajka, sa njim smo pričali o svemu i svačemu, ali najviše o tome kako da pobedimo Vecu. Samo mi je jako tužno da jednu ovako lepu zemlju uništi veštica. Tada sam se prisetio da odgovor možemo pronaći u biblioteci. Kada smo otišli u biblioteku, sve je bilo prostrano, a police ispunjene najređim i najboljim knjigama. Našli smo par knjiga o vešticama i u jednoj smo pronašli da se one plaše vode. Kada veštice dođu u kontakt  sa vodom ne mogu da lete. Pripremili smo se i sakupili mnogo vode. Svi smo stali na svoja mesta i čekali Vecu vešticu. U to vreme su obično dolazile da buše balon. Došle su i probušile balon, bile su jako srećne, ali nisu očekivale da su sa svih strana goblini i zmajevi. Veštice su se razbežale i nikad se više nisu vratile.

Kraljevi Zmajko i Goblinko su mi se zahvalili ali sada mogu da žive mirno. Odvezli su me kući svojim letećim autobomobilom. To je bilo moje zanimljivo putovanje koje mi je  veoma drago i koje ću uvek pamtiti.

Luka Janetović , 5/1

MRZOVOLJNA BAJKA

    Bilo je jutro. Tek nešto pre nego što je prvi zrak sunca dotakao hladne zidove kuća, mirno je spavao naš junak ne sluteći šta će mu se dogoditi. Između debelih kamenih zidova kuće naš pospani junak Andrei budio se iz košmara. Oko njega je sve bilo uobičajeno. Nakrivljen plafon sa posterima njegovih omiljenih košarkaša. Raširio je zavese i pogledao kroz zamagljen prozor. Snežni tepih je prekrio travu kao da je nije ni bilo. Duvao je vetar raznoseći pepeljasti sneg po gradu. „Mrzim sneg, zimu i sve što je belo.“, mrmljao je Andrei. Kroz polu-odškrinuta hrastova vrata, niz vijugave drvene stepenice, kroz širok hladan hodnik pa u kuhinju. Andrea je vodio očaravajuć miris doručka. Ušao je u kuhinju, ne pozdravivši nikoga, uzeo je vreli tost. Oblečeći jaknu izašao je napolje. Kao da ga niko nije primetio, svi u njegovoj kući postavljali posao na prvo mesto. Niko nije imao vremena za njega. Andrei je uvek išao sam u školu jer svojim ponašanjem baš i nije privlačio druge. Na svet je gledao mutno, prazno, kao da bi plakao, ali mu to ponos nije dozvoljavao. Jednog lepog zimskog jutra, Andrei je išao u školu gazeći po mokrom snegu. Škripeći sneg je pravio svima dobro poznatu melodiju. Andrei, kao što svi znamo, bio je mrzovoljan i mrzeo je sve oko sebe, pa mu je ovaj zvuk smetao. Povlačio sesve više u stranu dok se nije sapleo o staru oronulu ogradu. Čim je pao, brzo se uspravio, skinuvši sneg sa sebe, podigao je pogleda i video malu staru šupu. Kao što sam već rekao, bila je malih dimenzija, sa malim krovom, prekrivenim polomljenim crepovima. Ispucali zidovi su jedva držali krov. Iznad visokih i širokih vrata, od trošnih dasaka nalazio se okrugli prozor, sav istruleo od starosti. Andrei nije želeo da joj priđe, ali je , kao i svako dete, bio radoznao. Otišao je do nje. Izgledala je kao da bi se i od malog dodira raspala. Zakoračivši, upao je u duboku rupu. Nakon vragolastog spusta stigao je u Podzemlje, dočekala ga je zlatna vila. „Gde sam to ja?“, upita Andrei, „Ovo je Podzemlje“, „Šta ja tražim ovde, želim kuci!“, prestravljen od pada, odgovori Andrei. „Pomozi mi , molim te. Od davnina, vremenom upravlja zmaj vremena. Ako nam ne pomogneš, naša zemlja će biti uništena. Kiša će potopiti naše useve, biće hladno zbog vetra i snega. Moraš nam pomoći.“, molila ja vila dok joj se zlatna kosa vijorila po olujnom vetru. Andrei se po prvi put osećao važno. Dugo je razmišljao, ali je na kraju pristao. Morali su da odu do zmaja vremena. Put je bio dug i naporan. Padala je jaka kiša udarajući u hladno telo. Sneg je padao sve jače i jaće. Morali su se popeti na Vetrovitu Planinu gde je živeo Zmaj Vremena. Konačno su bili na ulazu u pećinu. Andrei je bio uplašen, znao je da je ovo vreme oko njih samo zatišje pred buru. Skupili su snage i hrabrosti i ušli u zmajevu jazbinu. Vijugavi kameni tuneli, podsećali su na lavirint. Vazduh je bio sve topliji. Andrei je pretpostavio da je to bilo od zmajeve vatre. Konačno su stigli. Iz tame su svetlele, preteće, crvene oči. Bljunuvši vatru, zmaj je osvetleo celu prostoriju. Bio je ogroman. Zubi oštri kao mačevi, krila velika kao jedra na brodu, telo dugo, obraslo tamno crvenom krljušti koja se presijavala  na zmajevoj vatri , završavajući se tankim repom nalik na bič. Andrei je gledao zmaja u oči. Prepoznao je taj pogled. Taj mutni prazni pogled kao da bi plakao, ali mu to ponos ne dopušta. „Znam kako ti je“,reče smireno Andrei, „Šta ti znaš!“,viknu zmaj tako glasno da se cela pećina zatresla. „Prepoznajem taj pogled, i ja ga imam, niko te ne primećuje.“ „Da“, reče zmaj sav smiren. Andrei mu je stavio ruku na njegovo hladno čelo: „Nisu oni krivi. Mi smo. Ne gledamo svet otvorenim očima. Razmišljamo samo o tome kako smo bili povređeni i kako nam niko tada nije priskočio u pomoć. Ali kad malo bolje razmisliš, mi smo nekom uništili dan. Shvataš.“ „Da“, reče zmaj. U tom trenutku, oblaci su nestali. Sunce je ogrejalo hladnu, promrzlu zemlju. Ali nešto najvažnije, obojica su dobila novog prijatelja. Andrei se probudio. Shvatio je da je sanjao, ali ne beznadežno. Prihvatio je činjenicu da je pogrešio i shvatio da nisu samo njegovi problemi važni već i od nekog drugog.

Veljko Barjaktarević   8/2

ROZALINA I GARONA

Nekada davno, iza planina, mora, okeana, živela je vila po imenu Rozalina. Vladala je tim malim selom, svi su joj se divili, bila je najlepša, bila je pravedna prema svim seljanima. Imala je dugu plavu kosu, svetlucava krila, i čarobne cipelice koje su kada je hodala po tlu ostavljale sjaj za sobom. Njeni roditelji nisu bili živi zato je ona upravljala selom, ali je imala zlu sestru, Garonu. Bila je jako ljubomorna i besna jer je Rozalina upravljala selom, a one ona. Zato je odlučila da joj se suprotstavi. Otišla je na drugi kraj šume, tamo sagradila svoj dvorac koj je bio jako jeziv. Ta mržnja, bes, stvorili su tamu u njenim očima. Postala je neprijatelj svojoj sestri. Često je napadala njeno selo svojim strašnim, crnim zmajevima koji su bljuvali vatru. Kada bi sa njima proletela iznad sela, skroz bih ga spalila , ali Rozalina bi to popravila. Ona nije htela da bude tako, želela je lep i stabilan život sa svojom sestrom, kako su i njeni roditelji želeli. Jednog dana dok  je Rozalina išla sa svojim vilama na livadu da oberu malo lepog cveća i ukrase njihovo selo, Garona ih je videla. Toliko je bila zla,da je naredila svojim vilama da sa zmajevima odu, zapale livadu, a Rozalinu i vile dovedu njoj. Vile su se uplašile, ali Rozalina ih je tešila i ponavljala im kako dobro uvek pobeđuje i da se ne plaše. Garona je naredila da ih bace u tamnicu, želela je da tamo zauvek ostanu. Rozalina je verovala u sebe, u ljubav, u onu dobru stranu i nekako je uspela da otvori ona teška vrata. Ispred je bio zmaj, svojim moći njega je pretvorila u dobrog zmaja, on im je pomogao da se oslobode i izađu iz dvorca. Kada su poleteli uvis, u nebo, anđeli su se stvorili pred njima i svojim moći ih jos više ohrabrili da nastave. Rozalina je dobila takvu moć da izleči ono zlo u Garoni. Otišla je kod nje, ona jespavala, Rozalina je prišla, zažmurila i izgovorila neke čudne reči. Odjednom, Garona se probudila, tama iz njenih očiju je nestala, svi zmajevi su nestali. Stvorili su se oni dobri. Izvinula se Rozalini zbog svega što je uradila i tražila je da počnu ispočetka. Vratile su se u šumu, svojim zajedničkim moćima stvorile su nov dvorac koji je bio neopisivo prelep. One su bile srećne, Sve vile i vilenjaci su blistali sa njima. Sve je za njih počelo iznova i živeli su srećno zauvek…

Milica Nadjenovic   8/1

TASA I MASA

U delekoj zemlji, pre mnogo godina, rodile su se bliznakinje Taša i Maša. Bile su identične i samo su ih roditelji razlikovali. Imale su prelepe krupne, plave oči boje neba i dugu kosu, boje sunca. Sve je bilo normalno do Tašine pete godine.

Tašina kosaj i oči postale su crne kao noć, a njene osobine postale su loše. Od dobre devojćice, postala je jako zla. Počela je da ruši nameštaj, pravi probleme i više je niko nije prepoznavao. Roditelji i Maša nisu znali šta se dešava sa Tašom, bilu su jako zabrinuti. Njihov život promenio se iz korena i postao je jako mračan. Na dan njihovo osamnaestog rođendana, Maši se u snu javila vila Radmila, i rekla joj kako iza svega stoji veštica Grozdana. Takođe joj je rekla da se može osloboditi čini jedino ako stigne u veštičiji dvor. U tom trenutku Maša je bila spremna na sve i odlučila je da krene. To je ispričala roditeljima, ali joj oni nisu verovali. Ona je bila jako razočarana i odlučila je da sama pođe. Veče kada je trebala da pođe, za Mašu je postalo veliki problem. Bila je u svojoj sobi i pakovala se, ali je odjednom začula galamu. Sišla je niz stepenice i videla otvorena vrata. Kada se približila vratima, na nebu je videla metlu, a na metli vešticu, njene roditelje i Tašu. Bila je jako zabrinuta i pod hitno je morala nešto da preduzme. U ranu zoru jue pošla na put. Putovala je tri dana i stigla do malog i napuštenog mesta. Kuće su bile urušene i na samom kraju jedne livade videla je jednog starog i umornog konja. Skupila je hrabrost da mu priđe. Kada mu je prišla, on progovori i reče joj da mu da malo vode, a kako je Maša bila jako velikodušna, dala mu je poslednju kap koju je imala. Konj je popio vodu i odjednom nešto je bljesnulo. Konj se pretvori u predivnog jednoroga. Maša je bila presrećna i ispričala mu je svoju priču. Jednorog je pristao da joj pomogne i poleteli su ka veštici. Nakon dva dana putovanja, odlučili su da se odmore i pronađu vodu za piće. Stigli su do jednog bunara iz koga iskoči jedan jako čudan gmizavac. Ispričali su mu za čim tragaju i on ih je pusto da uzmu vodu, ali je odlučio da im pomogne i na drugi način. Dao im je jednu frulu u koju će dunuti uvek kad su u nevolji. Pozdravili su se, zahvalili mu se i konačno su pošli. Nakon sedam dana neprekidnog letenja, zaustavili su se jer su stigli do veštičjeg zamka. Ispred zamka nije bilo stražara niti odbrane. Maša i jednorog su ušli i zatekli roditelje i Tašu na stolicama, a pored njih vešticu koja se okrenula i posula ih čarobnim prahom. Odjednom su se našli u tamnici gde je bila ona stara Taša i njihovi roditelji. Taša im je ispričala da je u pritvoru već trinaest godina i da ona zla devojčica nije bila ona , već devojčica koju je veštica stvorila činima. Nisu znali kako da se izvuku i onda su se setili čudnog vodozemca. Dunuli su u čarobnu frulu i ispred njih se stovrio zmaj, to je bio onaj čudni vodozemac. Oborio je gvozdena vrata, otišao do veštice i zatvorio je u tamnicu u kojij je Taša bila trinaest godina. Taša, Maša i njihovi roditelji vratili su se kući, a jdnorog i gmizavac su nastavili da pomažu ostalim ljudima u nevolji.

Sestre su nastavile da žive srećno i pomažu drugima. Bile su jako humane, pomagale su siromašnima i deci. Živele su srećno i ispunjeno do kraja života.

Anja Janetović   7/2

ЗАБРАЊЕНА ЉУБАВ

ПРИНЦА И ДЕВОЈКЕ СА СЕЛА

Сви знамо како поделити догађе: на срећне и несрећне. Срећне су: рођење детета, крштење, слава, испраћај, свадба; несрећне су: пад, сахрана, развод… Ова прича је везана за забрањену љубав и освету на свадби код једног краља.

Једном давно живео је један краљ са својом супрогом  принцом. Дошло је време да се жени. У то време је један страшно зли краљ наредио да се тај принц ожени са краљевом ћерком, иначеће уништити цело царство. Тужним срцем. због свог царства, принц пристаје на венчање. Куц-куц! Откуцало је црквено звоно. Скупила су се два царства на једном месту, и отпочела је церемонија. У ствари, принц је имао потајну везу са једном девојком са села. Он је њу волео искрено, али је морао да се ожени са овом принцезом. Почео је свештеник да приповеда:

–  Слушајте и почујте! Два царства се уједињују! Свадба принца Милутина и принцезе Гргане може да отпочне! –

Доделе им прстење, и вели свештеник:

–  Можете да пољубите младу! –

У том трену, сузе крену са принчевог лица, а девојка са села посматра их и плаче. Таман да се пољубе, одгурне младу од себе и вели:

–  Не могу!!! –

Побегне и ухвати девојку са села и запроси је.

–  Удај се за мене! –

Сви су се чудили. Гргана је била велика вештица. Била је толико љута да се претворила у демона. Почела је да лебди, узела свој мрачни штап, призвала забрањеног, црног, мрачног змаја Псеудија!

–  Кад си могао да ми срце уништиш, поштено би било да ја и твоје уништим! –  вели Гргана.

Узјахала змаја и бацила чини да се око царства створи чаура од древног камена, тако да нико не може да побегне. Змај је летео ка принцу и принцези, али догодило се нешто чудесно. Девојка са села се претворила у чаробницу. Имала је бео чаробни штапић. Штапићем је замахнула и послала чаролију према њој; Гргана је њен огромну мрачну чаролију усмерила ка пренцезиној чаролији. Чаролије су правиле ватромет сваки пут када би се дотакнуле. Грганина чаролија је била јача и приблишавала се девојци.

–  Не могу више! –  Вели девојка.

–  Ништа се небрини – Вели принц.

Принц ухвати девојку, девојка пусти штапић, Грганина чаролија је све ближа њима. Принца и принцезује је баш било брига; загрлили су се и пољубили. Око њих се створила љубавна чаура. Грганина чаролија је ударила у њих, њихова љубна чаура је апсорбовала Грганину чарлоју. Они су полетели. Они су рекли.

–  Покушала си нас уништити чаролијом и ми ћемо тебе! –  Из чауре пустише огромну љубавну чаролију на Гргану. Гргана је била скамењена заједно са змајем; огромна чаура од древног камена која је ограничала пролаз је уништена и све је поправила. Све је било у најбољем реду: Грганин отац се извинуо, као и принчев отац, а Гргана је била на сред дворца скамењена са њеним змајем.

Свадба се наставила, али су променили младу. Венчали су се принц и девојка са села, у ствари садашња принцеза.  ДОБРО УВЕК ПОБЕДИ ЗЛО!!Они су то само мислили: једне ноћи црни гром је ударио у Грганин штапић и откаменила се она и њен змај!!                                                                                                                                                                                             Наставиће се…

BAJKA O ZLOM ZMAJU

Bio jednom jedan veoma zao zmaj. Svi građani su mislili da je dobar, a on se ustvari predstavljao kao dobar zmaj. Tako je jednom leteo kroz grad i razmisljao je kako bi bilo da vlada tim susedima. Neki su i znali da je on zao ali su ga se plašili pa su samo ćutali. Postojao je jedan građanin koji je snao sve što zmaj smera da uradi. Tako je zmaj razmišljao da preuzme kontrolu nad ljudima, i bude njihov vladar. Ali su to građani najavili jednom junaku, on je brže bolje dostigao do zmaja. Kada ga je zmaj video, začudio se kako je došao i zašto. Tako je junak hteo da se bori sa zmajem, i nije sumnjao da će da ga porazi. Kada ga je junak porazio, zatvorio je zmaja u neku tamnicu i naredio mu je da ne pravi više gluposti, i da više ne plaši građane. On ga je tako držao u tamnici,svaki dan ga je posećivao. I tada su građani saznali da je nepobedivi junak pobedio zmaja.I više se nisu bojali, zahvalili su se junaku. Junak im je rekao da se ne plaše, da će on uvek biti tu, i u dobru i u zlu.

Marija Stanojlović  6/2

LEGENDA O PRINCEZI ANETI

U svetu i u vremenu u kojem su smrt, jad , nemaština , bol i bolest, itekako zastupljeni. U svetu i vremenu gde su razvrat i sve ostale pogrešne stvari ljudima bile svakodnevnica, i što donekle podseća na danas. Većina ljudi nije imala problem sa tim i štaviše, stapala se sa takvim navikama i idealnim načinom života. U toliko surovoj i surovoj realnosti, iako je bila deo vlastele, princeza Anekta, ćerka ne toliko voljenog kralja Vlasca , je htela drugaciji život. Princezin otac je ,  iako često nepravedan, i , malo je reći, surov, imao svoju državu pod kontrolom, ali je zato uzimao svoj danak, naravno, uprljan krvlju svojih ljudi. Aneta je oduvek bila pravi buntovnik i uvek je odstupala onom nametnutom, jer  ključ održavanja zdravog razuma jeste odstupanje nametnutom mentalitetu i ideji. Nije hztela ono što je posedovala, što i jeste ljudsko prokletstvo. Anetu nisu zanimali kilogrami zlata, vlast ili bilo šta slično, nije obraćala pažnju na plemiće, iako ih je mogla imati sve do jednog. To su bili ljudi koji su sve kupovali zlatom, ništa i nikoga nikad nisu prisvojili iskrenim osmehom i pažnjom, jer ih novac tome nije naučio. Princeza se, razmišljajući o svemu tome, odluči da nađe svoj mir, jer su je pohlepa, sebičnost , cinizam i histeričan smeh srednjeg sloja ( iako su po svesti, svi bili daleko ispod srednjeg sloja ) i sve ostalo što dolazi sa okolinom ponizili. Učinili su da se oseća kao da gubi jedinu stvar koju je oduvek imala, sebe. Sigurna u svoju odluku i u želji da se spase, jednog prohladnog jutra, odlučila je da pobegne od svega što postoji unutar zidina njenog grada i unutar ruiniranih zidina u glavama tih ljudi. Lutala je danima, možda nedeljama, krvavih nogu ali veselog osmeha, srećnija, jako srećnija među drvećem, životinjama i prirodom nego sa lažnim osmehivanjem unutar kamenog zatvora kojeg beše nekad nazivala svojim domom. Prvi put je osetila pravu sreću i ispunjenost. Disala je zajedno sa ćvecem, sa drvećem i sa svim životinjama koje bi , uvek, čak i u dajini snishodljivo spuštala glavu i pobegla među žbunje. Aneta je mogla večno da luta, to je želela, sve dok jedne olujne i sive noći, pokušavajući da pobegne od vojnika njenog oca koji su je tad jurili. Bila je primorana da pobegne u jako mračnu pećinu koja je izgledala kao da će progutati svakog ko proba da joj se približi. Kaljavih, bosih, i krvavih nogu, srca koje lupa jako brzo, straha ali ne i slomljenog duha, Aneta shvata da joj se sviđa što je tamna pećina zove k sebi i nastavlja prema njoj. Ulazeći unutra ona oseti jezu kako joj se penje uz kičmu i hladan vetar joj zabaci kosu. Sledećeg trenutka obasja plamen i dve ogromne pojave u vidu krila baciše senku na zidove pećine. Posle užasnog i čudovišnog krika nasta tajac, koji prekinu zvuk koraka vojnika koji su bežali glavom bez obzira. Narodu ostaju samo legende, neke nalažu da je princeza Aneta tog dana delila sudbinu svakog nesrećnika koji je ikad probao da kroči u tu pećinu, dok neki, tvrde da je Aneta itekako živa i da se noćima punog meseca može videti na krilima, po ljudima i dalje nepoznatog stvora.

Aleksandra Senić   8/2

STARAC I VELIKA AVANTURA

Jednom davno živeo je jedan starac, koga seljaci proterali iz sela i ostavili da trune u šumi. Jednog jutra starc ode da popije malo ovde iz reke. Štapom se držao da ne padne, ali štap nije mogao da izdrži, puče štap i starac upadne u vodu, koja ga je odnela dalje. Starac je zvao upomoć ali mu je riba ušla u grlo i nije mogao da je proguta jer je bila velika. On se davio i video je da se približava potoku. Znao je šta će se desiti. Pljunuo je ribu i pokušao da otpliva do obale, ali nije mogao jer je bio slabašan a voda je bila jaka. Bio je je preblizu potoka… Nije mogao ništa da učini i upao je u potok. Sva sreća, pa se zakačio za neku granu. Uspeo je da se popenje i stigne na obalu. Video je nešto čudesno. Ta grana je ustvari bila jedan ogroman deo korena jednog fantastičnog drveta. Starac je video kako se korovi prepliću oko tog drveta. Naslonio se na drvo i slučajno povuče neku granu na dole, sva korenja su pustila drvo. Na drvetu je izrezana jedna poslovica: „Svaki pad donosi novi“. Starcu se ozarilo lice. Znao je da se poslovica nije završila, u svom džepu je imao nožić na rasklapanje koji ga je izvadio. Pokušavao je da se seti cele poslovice, ali nije mogao. Uzeo je nožić i napisao novu reč „let“ i poslovica je glasila „Svaki pad donosi novi let“. Drvo se bukvalno otvorilo. Starac je ušao u njega, ali nije znao da se u drvetu nalazi rupa i starac je upao u tu rupu.  Upao je u jednu pećinu. Pored njega se našla jedna stara,isprljana lampa i dva oštra kamena. Starac je protrljao ta dva kamena i iskresao nad lampom. Ona se upalila. Ta pecina je bila dugacka. Starac je hodao i primetio da se iza njega sliva puna reka benzina. Slučajno se okliznuo i bacio lamput. Lampa je pukla i rasplamsala benzin. Vatra se velikom brzinom širila. Starac je trčao i trčao dok nije video svetlost. Vatra je bila sve veća i veća. Starac je uspeo da izađe iz pećine na neku livadu, a vatra je izlazila zajedno sa benzinom što znači da je bila tekuća vatra koja se širi i ne želi da se ugasi. Starac se našao na mostu iznad jedne litice pod kojom je ogromna i brza reka u kojoj ima pirana. Sa jedne strane mosta ide tekuća vatra koja ide neverovatnom brzinom, a sa druge strane zmije dugačke pola metara .Starac je jednostavno skočio sa litice u poslednji čas. Vatra je u isti mah kad i zmije skočila i uništila most, i pale su sa litice. Vatra je ubila zmije, ugasila vodu i ubila pirane i nestala u pesku. Starac je pao na neko drvo. Ispod njega nije bilo ništa, samo pesak. Starac je uzeo nožić i  rasekao granu, i pao na pesak. Tako je on šetao i naišao na jednu lampu. Na njoj je pisalo „Onaj ko uspe da izvuče duha iz lampe, on će mu ispuniti tri želje“. Starac je pokušavao da otvori lampu, ali nije mogao. Video je da je prljava, te je protrljao i duh je izašao iz nje. On je rekao „Slušaj dobri čovece, ispuniću ti tri želje“. – „Kao prvu želju želim da me vratiš u šumu gde sam bio.“-reče starac. Duh ga odnese iz šume. Starac ode da uzme neki sat. „Kao drugu želju, želim da me odvedeš u moje selo kod moje stare kuće.“, reče starac. Duh je i to uradio. Svi meštani kad su ga videli počeli su da ga jure. Uzeo je sat i zaustavio ga je. Kad je to učinio, sve je stalo. „Slušajte narode, sram i stid da vas bude!Ja sam prošao veliku avanturu ! Mogao sam da umrem! Hteo sam da vam kažem da ovo nije u redu!“,reče starc. Narod je vikao i psovao starca. „Kao poslednju želju, želim da…“otkočio je vreme i narod je skočio na starca „…bude sve u najboljem redu !“

I puf, narod je bio dobar, starcu se popravila kuća, sve je bilo dobro. Duh se pozdravio sa starcem i otišao.

Mihajlo Milenković  6/1

BAJKA O DOBROJ VILI

Živela jednom jedna dobra vila. Živela je u jednom kraljevstvu. Bila je najlepša, i najmoćnija od svih vila i vilenjaka. Ali postojao je jedan jako zli vilenjak, koji nije voleo vilu. To je bio jedan zli vilenjak, koji je nije voleo jer je ona volela drugima da pomaže i oprašta.

Tako je jednom dobra vila letela kroz jednu planinu, ali je naletela na zlog vilenjaka. Pošto je on znao da je ona dobra, on ju je zatvorio u tamnicu. Danima ju je tu držao, a zarobio je zato što je hteo da vlada njenim prijateljima. I tako jednog dana on je smislio kako da joj ukrade moći, i postane moćniji od nje.Ali on nije znao da vila ima svoje drugarice, pa se prišunjao jednom dok je spavala, ali pažljivo  je posmatrala to vilina dobra drugarica. Tako se on ušunjao, uzeo spravu za isisavanje moći, ali ga je jedna vila otpozadi streljala strelom i pogodila u nogu. On je pao, vila je uzela ključ, otključala vrata od tamnice i izašla. Vila i njena drugarica su se vratile u svoje kraljevstvo i rekle ostalim drugaricama da ne idu u tu planinu, jer će ih dočekati samo nevolja.

Marija Stanojlović   6/2