Zbirka bajki i prica Zmajevi i Vile + eTwinning Projekat +

Sadržaj

1. Laura i Vilenjaci
2. Kraljica Zmajeva
3. Jedno Zanimljivo Putovanje
4. Mrzovoljna Bajka
5. Veliki Zmaj i Ratnik
6. Rozalina i Garona
7. Taša i Maša
8. Vila i Zmaj
9. Vila i Zmaj
10. Vila i Zmaj
11. Vila i Zmaj
12. Zabranjena Ljubav
13. Dobri zmaj i Vila
14. Jednorog
15. Priča o Strašnom Zmaju
16. Bajka o Zlom Zmaju
17. Bajka o Dobroj Vili
18. Legenda o princezi Aneti
19. Starac i velika avantura

KRALJICA  ZMAJEVA

U jednoj dalekoj zemlji iza planina, mora i okeana nalazila se jedna mala kuća. Ta kuća je bila puna ljubavi i sloge. U njoj je živela jedna skromna porodica koju su činili : baka i deka sa svojom unukom. Ako se pitate gde su roditelji, tu već počinje problem sa kojim se ta zemlja suočava jos od kad je prvi stanovnik kročio u nju. Pre srećnog početka tu je bilo sve, sem sreće. U početku su ljudi i zmajevi živeli srečno i zajedno. Lepo su se slagali, ali vremenom zmajevi su postali zli, okrenuli se protiv ljudi i počeo je rat. Taj rat je narušio mir u zemlji i mnogo njih je stradalo. Ljudi su se molili za spas i time im je neka nebeska sila poslala spasitelji u obiliku vila. Niko nije verovao da vile mogu spasiti ljudsko čovečanstvo i svi su izgubili nadu ali u vilinsko-zmajevskom ratu na najvećem vrhu u toj zemlji, vile su pobedile i donele mir ljudima. To je trajalo nekoliko decenija, gde dolazimo do dana kada se rodila ona. U početku je bila obična devojčica koja je živela sa svojim roditeljima. Kako je rasla bila je sve više očarana zmajevima i posle dugogodišnjeg istraživanja saznala je sve o prošlosti svoje zemlje. Sa svojih 18 godina krenula je u potragu za njima sa željom da ih pronadje i vrati. Vile od silne strahote krenule su nespremne u mogući rati i cela zemlja je postala od srećnog mesta punog boja i života, pust i beživotan kraj.Neki su se iselili i krenuli preko planina, neki preko okeana, a neki  koji nisu mogli otići molili su se za svoj život. Vile su se podelile i krenule u potragu. Devojka je igrum slučaja naletela na šumu koja je izgledala zastrašujuće. Gledala je uokolo, ali to je bio jedini put za preći. Kreunula je neznajući šta da očekuje. Zmajevi su osetili prisutnost ljudskog bića posle mnogo godina i sa namerom da je pojedu, odlučili da je ubiju.

Opkolili su je ali ona je smireno stala i krenula da im priča šta želi. Nisu joj verovali i ona je iskoristlila priliku da im kaže da vile dolaze i da se pripreme za rat. Nije ih bilo mnogo jer su umirali od gladi ali su stali u odbranu svog dela zemlje. Vile su do šume stigle u toku noći ali umorne od putovanja i odlučile su da u šumi provedu noć. Zmajevi su to iskoristili i zarobili ih.  Prošlo je neko vreme. Ljudima se činilo kao da prolaze godine, meseci, dani a vilama nema traga. Zmajevi su devojku proglasili kraljicom zmajeva i time krenuli da vrate svoju zemlju. Njeni roditelji su svoju ćerku smatrali nerpijateljem i želeli da nju prvo uklone. Pre negos što su zmajevi stigli, u pomoć su došli njeni baka i deka, a otac joj je preminuo od bolesti koja mu je uništavala srce. Majka je krivila svoju ćerku za očevu smrt i to joj je bio još jedan motiv da je ubije. Baka i deka to nisu dozvolili jer su znali da zmajevi treba da se vrate. Kad su stigli kao i očekivano pobedili su, razočarana majka je napustila zemlju i niko nikada više nije je čuo ni video. Mir se vratio u zemlju i svi su živeli kao velika zajednica, pre svega porodica.

Kristina Milosavljević,  8/1

MRZOVOLJNA BAJKA

    Bilo je jutro. Tek nešto pre nego što je prvi zrak sunca dotakao hladne zidove kuća, mirno je spavao naš junak ne sluteći šta će mu se dogoditi. Između debelih kamenih zidova kuće naš pospani junak Andrei budio se iz košmara. Oko njega je sve bilo uobičajeno. Nakrivljen plafon sa posterima njegovih omiljenih košarkaša. Raširio je zavese i pogledao kroz zamagljen prozor. Snežni tepih je prekrio travu kao da je nije ni bilo. Duvao je vetar raznoseći pepeljasti sneg po gradu. „Mrzim sneg, zimu i sve što je belo.“, mrmljao je Andrei. Kroz polu-odškrinuta hrastova vrata, niz vijugave drvene stepenice, kroz širok hladan hodnik pa u kuhinju. Andrea je vodio očaravajuć miris doručka. Ušao je u kuhinju, ne pozdravivši nikoga, uzeo je vreli tost. Oblečeći jaknu izašao je napolje. Kao da ga niko nije primetio, svi u njegovoj kući postavljali posao na prvo mesto. Niko nije imao vremena za njega. Andrei je uvek išao sam u školu jer svojim ponašanjem baš i nije privlačio druge. Na svet je gledao mutno, prazno, kao da bi plakao, ali mu to ponos nije dozvoljavao. Jednog lepog zimskog jutra, Andrei je išao u školu gazeći po mokrom snegu. Škripeći sneg je pravio svima dobro poznatu melodiju. Andrei, kao što svi znamo, bio je mrzovoljan i mrzeo je sve oko sebe, pa mu je ovaj zvuk smetao. Povlačio sesve više u stranu dok se nije sapleo o staru oronulu ogradu. Čim je pao, brzo se uspravio, skinuvši sneg sa sebe, podigao je pogleda i video malu staru šupu. Kao što sam već rekao, bila je malih dimenzija, sa malim krovom, prekrivenim polomljenim crepovima. Ispucali zidovi su jedva držali krov. Iznad visokih i širokih vrata, od trošnih dasaka nalazio se okrugli prozor, sav istruleo od starosti. Andrei nije želeo da joj priđe, ali je , kao i svako dete, bio radoznao. Otišao je do nje. Izgledala je kao da bi se i od malog dodira raspala. Zakoračivši, upao je u duboku rupu. Nakon vragolastog spusta stigao je u Podzemlje, dočekala ga je zlatna vila. „Gde sam to ja?“, upita Andrei, „Ovo je Podzemlje“, „Šta ja tražim ovde, želim kuci!“, prestravljen od pada, odgovori Andrei. „Pomozi mi , molim te. Od davnina, vremenom upravlja zmaj vremena. Ako nam ne pomogneš, naša zemlja će biti uništena. Kiša će potopiti naše useve, biće hladno zbog vetra i snega. Moraš nam pomoći.“, molila ja vila dok joj se zlatna kosa vijorila po olujnom vetru. Andrei se po prvi put osećao važno. Dugo je razmišljao, ali je na kraju pristao. Morali su da odu do zmaja vremena. Put je bio dug i naporan. Padala je jaka kiša udarajući u hladno telo. Sneg je padao sve jače i jaće. Morali su se popeti na Vetrovitu Planinu gde je živeo Zmaj Vremena. Konačno su bili na ulazu u pećinu. Andrei je bio uplašen, znao je da je ovo vreme oko njih samo zatišje pred buru. Skupili su snage i hrabrosti i ušli u zmajevu jazbinu. Vijugavi kameni tuneli, podsećali su na lavirint. Vazduh je bio sve topliji. Andrei je pretpostavio da je to bilo od zmajeve vatre. Konačno su stigli. Iz tame su svetlele, preteće, crvene oči. Bljunuvši vatru, zmaj je osvetleo celu prostoriju. Bio je ogroman. Zubi oštri kao mačevi, krila velika kao jedra na brodu, telo dugo, obraslo tamno crvenom krljušti koja se presijavala  na zmajevoj vatri , završavajući se tankim repom nalik na bič. Andrei je gledao zmaja u oči. Prepoznao je taj pogled. Taj mutni prazni pogled kao da bi plakao, ali mu to ponos ne dopušta. „Znam kako ti je“,reče smireno Andrei, „Šta ti znaš!“,viknu zmaj tako glasno da se cela pećina zatresla. „Prepoznajem taj pogled, i ja ga imam, niko te ne primećuje.“ „Da“, reče zmaj sav smiren. Andrei mu je stavio ruku na njegovo hladno čelo: „Nisu oni krivi. Mi smo. Ne gledamo svet otvorenim očima. Razmišljamo samo o tome kako smo bili povređeni i kako nam niko tada nije priskočio u pomoć. Ali kad malo bolje razmisliš, mi smo nekom uništili dan. Shvataš.“ „Da“, reče zmaj. U tom trenutku, oblaci su nestali. Sunce je ogrejalo hladnu, promrzlu zemlju. Ali nešto najvažnije, obojica su dobila novog prijatelja. Andrei se probudio. Shvatio je da je sanjao, ali ne beznadežno. Prihvatio je činjenicu da je pogrešio i shvatio da nisu samo njegovi problemi važni već i od nekog drugog.

Veljko Barjaktarević   8/2

ROZALINA I GARONA

Nekada davno, iza planina, mora, okeana, živela je vila po imenu Rozalina. Vladala je tim malim selom, svi su joj se divili, bila je najlepša, bila je pravedna prema svim seljanima. Imala je dugu plavu kosu, svetlucava krila, i čarobne cipelice koje su kada je hodala po tlu ostavljale sjaj za sobom. Njeni roditelji nisu bili živi zato je ona upravljala selom, ali je imala zlu sestru, Garonu. Bila je jako ljubomorna i besna jer je Rozalina upravljala selom, a one ona. Zato je odlučila da joj se suprotstavi. Otišla je na drugi kraj šume, tamo sagradila svoj dvorac koj je bio jako jeziv. Ta mržnja, bes, stvorili su tamu u njenim očima. Postala je neprijatelj svojoj sestri. Često je napadala njeno selo svojim strašnim, crnim zmajevima koji su bljuvali vatru. Kada bi sa njima proletela iznad sela, skroz bih ga spalila , ali Rozalina bi to popravila. Ona nije htela da bude tako, želela je lep i stabilan život sa svojom sestrom, kako su i njeni roditelji želeli. Jednog dana dok  je Rozalina išla sa svojim vilama na livadu da oberu malo lepog cveća i ukrase njihovo selo, Garona ih je videla. Toliko je bila zla,da je naredila svojim vilama da sa zmajevima odu, zapale livadu, a Rozalinu i vile dovedu njoj. Vile su se uplašile, ali Rozalina ih je tešila i ponavljala im kako dobro uvek pobeđuje i da se ne plaše. Garona je naredila da ih bace u tamnicu, želela je da tamo zauvek ostanu. Rozalina je verovala u sebe, u ljubav, u onu dobru stranu i nekako je uspela da otvori ona teška vrata. Ispred je bio zmaj, svojim moći njega je pretvorila u dobrog zmaja, on im je pomogao da se oslobode i izađu iz dvorca. Kada su poleteli uvis, u nebo, anđeli su se stvorili pred njima i svojim moći ih jos više ohrabrili da nastave. Rozalina je dobila takvu moć da izleči ono zlo u Garoni. Otišla je kod nje, ona jespavala, Rozalina je prišla, zažmurila i izgovorila neke čudne reči. Odjednom, Garona se probudila, tama iz njenih očiju je nestala, svi zmajevi su nestali. Stvorili su se oni dobri. Izvinula se Rozalini zbog svega što je uradila i tražila je da počnu ispočetka. Vratile su se u šumu, svojim zajedničkim moćima stvorile su nov dvorac koji je bio neopisivo prelep. One su bile srećne, Sve vile i vilenjaci su blistali sa njima. Sve je za njih počelo iznova i živeli su srećno zauvek…

Milica Nadjenovic   8/1

ЗАБРАЊЕНА ЉУБАВ

ПРИНЦА И ДЕВОЈКЕ СА СЕЛА

Сви знамо како поделити догађе: на срећне и несрећне. Срећне су: рођење детета, крштење, слава, испраћај, свадба; несрећне су: пад, сахрана, развод… Ова прича је везана за забрањену љубав и освету на свадби код једног краља.

Једном давно живео је један краљ са својом супрогом  принцом. Дошло је време да се жени. У то време је један страшно зли краљ наредио да се тај принц ожени са краљевом ћерком, иначеће уништити цело царство. Тужним срцем. због свог царства, принц пристаје на венчање. Куц-куц! Откуцало је црквено звоно. Скупила су се два царства на једном месту, и отпочела је церемонија. У ствари, принц је имао потајну везу са једном девојком са села. Он је њу волео искрено, али је морао да се ожени са овом принцезом. Почео је свештеник да приповеда:

–  Слушајте и почујте! Два царства се уједињују! Свадба принца Милутина и принцезе Гргане може да отпочне! –

Доделе им прстење, и вели свештеник:

–  Можете да пољубите младу! –

У том трену, сузе крену са принчевог лица, а девојка са села посматра их и плаче. Таман да се пољубе, одгурне младу од себе и вели:

–  Не могу!!! –

Побегне и ухвати девојку са села и запроси је.

–  Удај се за мене! –

Сви су се чудили. Гргана је била велика вештица. Била је толико љута да се претворила у демона. Почела је да лебди, узела свој мрачни штап, призвала забрањеног, црног, мрачног змаја Псеудија!

–  Кад си могао да ми срце уништиш, поштено би било да ја и твоје уништим! –  вели Гргана.

Узјахала змаја и бацила чини да се око царства створи чаура од древног камена, тако да нико не може да побегне. Змај је летео ка принцу и принцези, али догодило се нешто чудесно. Девојка са села се претворила у чаробницу. Имала је бео чаробни штапић. Штапићем је замахнула и послала чаролију према њој; Гргана је њен огромну мрачну чаролију усмерила ка пренцезиној чаролији. Чаролије су правиле ватромет сваки пут када би се дотакнуле. Грганина чаролија је била јача и приблишавала се девојци.

–  Не могу више! –  Вели девојка.

–  Ништа се небрини – Вели принц.

Принц ухвати девојку, девојка пусти штапић, Грганина чаролија је све ближа њима. Принца и принцезује је баш било брига; загрлили су се и пољубили. Око њих се створила љубавна чаура. Грганина чаролија је ударила у њих, њихова љубна чаура је апсорбовала Грганину чарлоју. Они су полетели. Они су рекли.

–  Покушала си нас уништити чаролијом и ми ћемо тебе! –  Из чауре пустише огромну љубавну чаролију на Гргану. Гргана је била скамењена заједно са змајем; огромна чаура од древног камена која је ограничала пролаз је уништена и све је поправила. Све је било у најбољем реду: Грганин отац се извинуо, као и принчев отац, а Гргана је била на сред дворца скамењена са њеним змајем.

Свадба се наставила, али су променили младу. Венчали су се принц и девојка са села, у ствари садашња принцеза.  ДОБРО УВЕК ПОБЕДИ ЗЛО!!Они су то само мислили: једне ноћи црни гром је ударио у Грганин штапић и откаменила се она и њен змај!!                                                                                                                                                                                             Наставиће се…

BAJKA O ZLOM ZMAJU

Bio jednom jedan veoma zao zmaj. Svi građani su mislili da je dobar, a on se ustvari predstavljao kao dobar zmaj. Tako je jednom leteo kroz grad i razmisljao je kako bi bilo da vlada tim susedima. Neki su i znali da je on zao ali su ga se plašili pa su samo ćutali. Postojao je jedan građanin koji je snao sve što zmaj smera da uradi. Tako je zmaj razmišljao da preuzme kontrolu nad ljudima, i bude njihov vladar. Ali su to građani najavili jednom junaku, on je brže bolje dostigao do zmaja. Kada ga je zmaj video, začudio se kako je došao i zašto. Tako je junak hteo da se bori sa zmajem, i nije sumnjao da će da ga porazi. Kada ga je junak porazio, zatvorio je zmaja u neku tamnicu i naredio mu je da ne pravi više gluposti, i da više ne plaši građane. On ga je tako držao u tamnici,svaki dan ga je posećivao. I tada su građani saznali da je nepobedivi junak pobedio zmaja.I više se nisu bojali, zahvalili su se junaku. Junak im je rekao da se ne plaše, da će on uvek biti tu, i u dobru i u zlu.

Marija Stanojlović  6/2

STARAC I VELIKA AVANTURA

Jednom davno živeo je jedan starac, koga seljaci proterali iz sela i ostavili da trune u šumi. Jednog jutra starc ode da popije malo ovde iz reke. Štapom se držao da ne padne, ali štap nije mogao da izdrži, puče štap i starac upadne u vodu, koja ga je odnela dalje. Starac je zvao upomoć ali mu je riba ušla u grlo i nije mogao da je proguta jer je bila velika. On se davio i video je da se približava potoku. Znao je šta će se desiti. Pljunuo je ribu i pokušao da otpliva do obale, ali nije mogao jer je bio slabašan a voda je bila jaka. Bio je je preblizu potoka… Nije mogao ništa da učini i upao je u potok. Sva sreća, pa se zakačio za neku granu. Uspeo je da se popenje i stigne na obalu. Video je nešto čudesno. Ta grana je ustvari bila jedan ogroman deo korena jednog fantastičnog drveta. Starac je video kako se korovi prepliću oko tog drveta. Naslonio se na drvo i slučajno povuče neku granu na dole, sva korenja su pustila drvo. Na drvetu je izrezana jedna poslovica: „Svaki pad donosi novi“. Starcu se ozarilo lice. Znao je da se poslovica nije završila, u svom džepu je imao nožić na rasklapanje koji ga je izvadio. Pokušavao je da se seti cele poslovice, ali nije mogao. Uzeo je nožić i napisao novu reč „let“ i poslovica je glasila „Svaki pad donosi novi let“. Drvo se bukvalno otvorilo. Starac je ušao u njega, ali nije znao da se u drvetu nalazi rupa i starac je upao u tu rupu.  Upao je u jednu pećinu. Pored njega se našla jedna stara,isprljana lampa i dva oštra kamena. Starac je protrljao ta dva kamena i iskresao nad lampom. Ona se upalila. Ta pecina je bila dugacka. Starac je hodao i primetio da se iza njega sliva puna reka benzina. Slučajno se okliznuo i bacio lamput. Lampa je pukla i rasplamsala benzin. Vatra se velikom brzinom širila. Starac je trčao i trčao dok nije video svetlost. Vatra je bila sve veća i veća. Starac je uspeo da izađe iz pećine na neku livadu, a vatra je izlazila zajedno sa benzinom što znači da je bila tekuća vatra koja se širi i ne želi da se ugasi. Starac se našao na mostu iznad jedne litice pod kojom je ogromna i brza reka u kojoj ima pirana. Sa jedne strane mosta ide tekuća vatra koja ide neverovatnom brzinom, a sa druge strane zmije dugačke pola metara .Starac je jednostavno skočio sa litice u poslednji čas. Vatra je u isti mah kad i zmije skočila i uništila most, i pale su sa litice. Vatra je ubila zmije, ugasila vodu i ubila pirane i nestala u pesku. Starac je pao na neko drvo. Ispod njega nije bilo ništa, samo pesak. Starac je uzeo nožić i  rasekao granu, i pao na pesak. Tako je on šetao i naišao na jednu lampu. Na njoj je pisalo „Onaj ko uspe da izvuče duha iz lampe, on će mu ispuniti tri želje“. Starac je pokušavao da otvori lampu, ali nije mogao. Video je da je prljava, te je protrljao i duh je izašao iz nje. On je rekao „Slušaj dobri čovece, ispuniću ti tri želje“. – „Kao prvu želju želim da me vratiš u šumu gde sam bio.“-reče starac. Duh ga odnese iz šume. Starac ode da uzme neki sat. „Kao drugu želju, želim da me odvedeš u moje selo kod moje stare kuće.“, reče starac. Duh je i to uradio. Svi meštani kad su ga videli počeli su da ga jure. Uzeo je sat i zaustavio ga je. Kad je to učinio, sve je stalo. „Slušajte narode, sram i stid da vas bude!Ja sam prošao veliku avanturu ! Mogao sam da umrem! Hteo sam da vam kažem da ovo nije u redu!“,reče starc. Narod je vikao i psovao starca. „Kao poslednju želju, želim da…“otkočio je vreme i narod je skočio na starca „…bude sve u najboljem redu !“

I puf, narod je bio dobar, starcu se popravila kuća, sve je bilo dobro. Duh se pozdravio sa starcem i otišao.

Mihajlo Milenković  6/1