Андрић и Београд

По доласку у Београд, Андрић је записао: „У Београду осећате стално да је живот тежи али и скупоценији него у многим другим градовима, да човек овде живи са већим улогом и тежим ризиком, и да сви, и они који губе и они који добијају, имају сразмерно више од живота.“ Андрић је заволео Београд, а Београд Андрића и из те везе настаје наша прича. Истражујући места на којима је боравио и радио и крећући се стазама којима је шетао, покушали смо да боље упознамо великог писца кроз његов живот, друштвену ангажованост, околности у којима је живео и кроз велике историјске догађаје у којима је био сведок и учесник.

Хотел „Екселзиор“

Током безмало две деценије дуге дипломатске каријере, Андрић је боравио у Букурешту, Трсту, Грацу, Марсеју, Паризу, Мадриду, Бриселу. У Београду тек повремено. Међутим, након повратка из Женеве 1933. а пре постављења за посланика Краљевине Југославије у Берлину 1939. године, Андрић борави у Београду. Становао је у хотелу „Екселзиор“, а по речима новинара, кога је Андрић угостио у својој хотелској соби, „у њој је ред скоро манастирски. Књиге, путнички ковчези, ништа више. На једној књизи бројанице од ћилибара…“ а Андрић „замишљен и скуп на речима…“

Данас је у овом хотелу седми спрат посвећен Андрићу, као и ресторан „Иво“ у приземљу хотела.

Стан у Призренској бр. 7

Некада на броју 9, а данашњем броју 7 у Призренској улици, у стану свог пријатеља Бране Миленковића Андрић је провео 17 година, од 1941. до 1958. године. У овом стану Андрић је саставио све белешке које је сакупљао од 1925. године, када је почео да пише „Травничку хронику“ и уз помоћ записа и бележака из европских библиотека и архива успео да заврши дела „На Дрини ћуприја“ , „Травничка хроника“ и „Госпођица“. У том стану је, пред крај Другог светског рата, затекао групу партизана како се греју у његовој соби ложећи књиге. Када су угледали његов запрепашћен израз лица, рекли су „не брини друже, ложимо само оне најстарије“.

А један од ретких описа атмосфере у Призренској још једном сведочи о Андрићевом самачком животу: „Он седи у својој испоснички намештеној соби – на поду босански ћилим, на ћилиму гарнитура „коњичких пешкуна“ (босански резбарени сточићи рађени у Коњицу), мали писаћи сто на коме је била порцеланска минијатура – Омер-Паша Латас, коју је нашао у некој од берлинских антикварница, а у углу кофери.“

Хотел „Москва“

Првобитно „Палата Росија“, а касније гостионица „Москва“ 1919. године постаје место окупљања  београдских уметника. Милошу Црњанском, Сими Пандуровићу, Растку Петровићу, Станиславу Винаверу и другима придружиће се и Иво Андрић, који је овде често свраћао током шетњи до Калемегдана, на кафу и ратлук са орасима. У „Москви“ су у то време организоване сликарске изложбе и књижевно-музичке вечери које Андрићу нису биле нарочито пријатне јер није волео експонирање у јавности, посебно због велике пажње посетилаца након што је добио Нобелову награду.

Књижара „Просвета“

Још једна од обавезних Андрићевих „станица“ током шетњи била је и књижара „Просвета“, која се налазила на Теразијама, на бр. 16. Тадашњи управник, Александар Константиновић, установио је леп обичај да угости познате, али и младе, неафирмисане писце, са којима је Андрић радо разговарао. „Просвета“ је касније променила име у „Данило Киш“, а данас се на овој адреси, нажалост, налазе адвокатска канцеларија, бутик, банка и собе за изнајмљивање.

Српска академија наука и уметности

За редовног члана Српске академије наука и уметности, највише научне и уметничке установе у Србији, основане 19. новембра 1841. године, Андрић је изабран 1946. У образложењу предлога је, између осталог, наведено: „Његови су радови истодобно уметничка дела и значајни психолошки и морални документи.“ Андрић је овде често свраћао и пре него што је постао члан Академије, док се на овој адреси налазила књижара издавача Светислава Цвијановића, где је упознавао младе писце и радо прегледао нове домаће и стране наслове. Данас се у Академији чува Андрићева лична преписка, копије оригиналних рукописа и његове бележнице. Из богате преписке види се да је био веома близак са Црњанским, Дучићем, Ивом Војиновићем, Вером Стојић, Исидором Секулић, Богданом Поповићем и другим уметницима свога доба. Из ње се може закључити да се често жалио на на слабо здравље, климу и учмалост коју је запазио у одређеним срединама. У преписци је евидентна и грижа савести коју непрестано осећа јер сматра да мало ради и да га у раду стално нешто омета.

Удружење књижевника Србије

Након оснивања Српског књижевничког друштва 1905. године,  удружење је неколико пута мењало име, али не и сврху постојања. За члана управе Андрић је изабран 1944. године, а рад у Удружењу заснивао је на својим раним уверењима о књижевности и уметности уопште: „…да се има од свих радости само једну једину: велику радост стварања, а потом мирно ишчезнути и оставити се у боји, у линији, у ријечи, у гесту, у звуку, да би се свијетлило вијековима и гријало своје и сваког.“

Након вести о Нобеловој награди, Андрић је управо у Удружењу књижевника дао јавности прву званичну изјаву.

Андрићев венац 

У некадашњу улицу Пролетерских бригада Андрић се доселио након венчања са Милицом Бабић, 1958. године. Данас ова улица носи име Андрићев венац, у част великог писца и у непосредној је близини Пионирског парка, који је Андрићу био омиљено место за предах и где је започињао свакодневне шетње до Теразија, па Кнез Михаиловом улицом до Калемегдана. На улазу у парк налази се и Споменик Иви Андрићу, дело Миланка Мандића, који је откривен 9. октобра 1992. године поводом стогодишњице рођења нашег нобеловца. Истог датума деветнаест година касније, на степениште испод споменика постављен је запис из Андрићевих „Знакова поред пута“: „Отишао сам. Иза мене је остало све што су људи рекли, као прамичак магле који се губи. А све што су урадили, понео сам на длану једне руке.“

Калемегдан

Шетње Београдом Андрић је завршавао на Калемегдану, где је свраћао и током ратних година, о чему сведоче бројни записи из његових бележница. За Андрића је овај парк представљао својеврсну оазу у центру града. У роману „Госпођица“ остала је Андрићева импресија неба над Београдом:

„Небо је над Београдом пространо и високо, променљиво и увек лепо; и за летњих олуја кад се цело претвори у један једини тмурни облак који, гоњен лудим ветром, носи кишу помешану са прашином панонске равнице; и у пролеће кад изгледа да цвате и оно, упоредо са земљом; и у јесен кад отежа од јесењих звезда у ројевима. Увек лепо и богато као накнада овој чудној вароши за све оно чега у њој нема и утеха због свега оног што не би требало да буде…“.

Алеја заслужних грађана

Иво Андрић је сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду која је изграђена 1965. године и простире се на 4200 квадратних метара. Кремирање посмртних остатака обављено је 14. марта 1975. године. Упркос Андрићевој жељи да почива поред супруге Милице Бабић, политички утицај Родољуба Чолаковића одиграо је пресудну улогу, па је спомен-обележје Милице Бабић мало даље од Андрићевог, а сенка славе великог писца пада и на споменик Родољубу Чолаковићу.

Спомен-музеј

На Андрићевом венцу, стан у којем је Андрић живео претворен је у музеј који чува успомену на његов живот и стваралаштво. Музеј је отворен 1976. године, на иницијативу Андрићеве дугогодишње пријатељице и сараднице Вере Стојић. Већи део музеја задржао је аутентичан изглед из времена када је писац овде живео, док се у једној соби налази стална поставка сачињена од књига, фотографија, ордена, докумената, који хронолошки прате Андрићев живот. Богату збирку експоната оплемењује и више од 3000 књига из његове личне библиотеке.

Задужбина Иве Андрића

У улици Милутина Бојића, међу стамбеним зградама у којима људи живе сасвим обичним животом, смештено је не тако обично здање у којој се налази Задужбина Иве Андрића. Дуг ходник који води ка степеницама испуњен је његовим фотографијама. У пријатном амбијенту, где је све, куда год се окренете, посвећено Андрићу, чува се, са дужном пажњом, успомена на великог писца. Задужбина је основана 12. марта 1976. године,  у складу са Андрићевом последњом жељом. Први управник задужбине била је управо Вера Стојић, која је до смрти чувала Андрићеву заоставштину и управљала њоме. Задужбина се и данас стара о издањима Андрићевих дела и ауторским правима и својим постојањем и деловањем изнова оживљава Андрића и његову „радост стварања“.

Жеља писца је била и да се одвоје средства за додељивање награде за најбољу збирку прича или најбољу приповетку, те је тако установљена Андрићева награда, која је до данас додељена 40 пута.

Министарство културе је у оквиру манифестације „Дани Београда“ 2012. године у редовну понуду разгледања Београда уврстило и обилазак објеката и институција који су на одређени начин обележили Андрићев живот и рад у Београду. На 15 локација у граду постављене су табле са кратким натписима на српском и енглеском језику и кју-ар кодовима који би, када их скенирате, требало да вас одведу на веб-сајт Министарства са опширнијим информацијама о вези Андрића са конкретном институцијом. Нажалост, ови кодови не раде, неке табле су уништене, па се стиче утисак да је првобитно лепа замисао била кратког даха услед небриге надлежних. Ипак, за све љубитеље књижевности, посебно поштоваоце Андрићевог дела, Задужбина и Спомен-музеј у Београду свакако представљају уточишта у којима се са великим писцем могу упознати кроз време, пределе и речи.