Хипатија – најумнија жена античког света

Хипатија је рођена око 355. године нове ере, а умрла 415. године у Александрији, граду који је у њено време био, не само престоница Египта, већ и духовни центар тог дела света. Откако је Александар Велики освновао Александрију 332. п.н.е, непрестано се развијала и расла. Њена богата трговачка лука била је позната по свом светионику Фаросу, једном од седам чуда античког света. Не мање позната је била и чувена Александријска библиотека, са својим огромним фондом књига. Уз библиотеку је био изграђен Музеј, са салама, лабораторијама, опсерваторијама, па чак и са зоолошким вртовима. То је био антички универзитет, и научно-истраживачки центар.

Александрија је окупљала највеће умове антике. Професор математике био је Еуклид чије је најчувеније дело ”Елементи” сумирало знање не само из геометрије, већ и из аритметике. Геометар Аполоније из Перга био је предмет занимања Хипатије која је свој рад везала за његово дело ”Конусни пресеци”. Скоро у исто време живео је Ератостен, који је први измерио обим Земље. Географ и највећи антички астроном, био је Клаудије Птоломеј по њему је геоцентрични Птоломејски модел космоса добио име, Хипатија је проучавала његово дело.

У оваквом окружењу, као што је у то време била Александрија, могла је да никне једна свестрано образована, интелигентна и мудра личност као што је била Хипатија. Њен отац Теон јој је, желећи да ћерку формира као ”савршено људско биће”, дао веома свестрано образовање, не само из науке, већ и из филозофије, па и спорта. Сарађивала је са оцем у научном раду, а многи сматрају и да га је превазишла.

Рано се упознала са делима Еуклида, Аполонија и Птоломеја, а затим је своје образовање допунила на академији у Атини. Настављајући очев рад, Хипатија је помогла да се, у тешким временима, сачува грчко математичко и астромонско знање. Рано је почела да предаје математику, астрономију и филозофију. Држала је јавна предавања, свима онима који су се интересовали за учење Аристотела, Платона и неоплатоничара. Уз очеву помоћ, постала је и врсна говорница. Очигледно је Хипатија израсла у изванредног професора, учитеља с особеном харизмом, јер се о њеним предавањима надалеко чуло. Због тога су млади људи из разних делова пространог Византијског царства – које је тада у правом смислу речи било светска империја раширена на три континента, у Европи, Азији и Африци – долазили да је слушају и да јој буду студенти.

Касније, око 400. године наше ере, стаје на чело Александријске школе неоплатонизма, коју су хришћани у то време жестоко нападали. Имала је пријатеље и студенте међу еминентним хришћанима, мада је сама била паганка. Поред овога, ужем скупу посвећених ученика држала је предавања из математике и астрономије, преко којих води пут до филозофије. Од ових ученика је најпознатији Синезијус из Кирене, хришћанин, касније бискуп у Птоломаису, чија су писма Хипатији важан извор информација о њеном делу.

Хипатијин живот се завршио трагично 415. године, када је имала 45. година. Александрија је тада припадала Византији , у којој је још 313. године хришћанство било проглашено за државну веру . Али Хипатија , као паганка није хтела да пређе у хришћанство. Оптужена је да се бави врачањем, а затим су је напали разјарени хришчански фанатици које је подстакао александриски епископ Кирил. Избачена је из кочије, каменована, растргнута на комаде и спаљена на ломачи. Њена смрт представљала је практично крај грчке математичке традиције у Александрији, дуге осам векова. Иако је школа постојала до краја 5. века, Хипатија је била последње чувено име.

Колико је Хипатија завредила поштовање већ за живота, на особен начин показују стихови које је у њену част надахнуто написао Палада. Он је такође живео у Александрији, скоро у исто време као и Хипатија, и на неки начин био је расцепљен између тих историјских и верских антипода хришћанства и паганства, осећајући се подједнако неудобно и у једном и у другом.

Он, коме су били страни похвала и патетика, који је хулио и жигосао све око себе, себи несвојствено хвалио је научницу из Александрије. И о њој записао:

„Када те угледам, при твојим
речима падам на колена
и дижем ка звезди Даници
свој поглед.
Јер ка небу иде све
што радиш, на небо упућује
лепота речи,
божанска Хипатијо,
ти, чиста звездо мудрости!”

Ови стихови добијају на тежини кад се зна да их је саставио један љути сатиричар, познат по жаокама и отровним примедбама, а у великој мери женомрзачки настројен.

Умна и себи доследна научница из Александрије није одолела слепим силама насиља, али њен истински живот није престао у марту 415. године. Напротив, у потоњим вековима њен значај у историји науке вреднован је веома високо. Из научног њен углед се на нарочит начин пренео и на поље књижевности и сликарства – постала је омиљена јунакиња појединих уметника.

Енглески свештеник, песник и романописац Чарлс Кингсли ју је 1853. године описао у роману „Хипатија”. Кингсли је о Хипатији говорио као о „духу Платона у телу Афродите”.

Далеко озбиљнију књигу о животу и раду знамените научнице, а на темељу историјских података, под насловом „Хипатија из Александрије”, написала је Марија Дзиелска, професор Јагелонског универзитета у Кракову.

За Хипатију без претеривања може да се каже да је била последњи велики александријски математичар и филозоф.