My Ancestors, My Pride!

Огњен Покимица 8/1, ОШ “Јован Дучић”, Београд

“Моји преци, мој понос!”

МАЛЕ ПРИЧЕ ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА (1)

ТАМО ДАЛЕКО

„Никад није било доброг рата, ни лошег мира“

Бенџамин Френклин

Била је јесен 1912. године. Милић Пешић, човек у четрдесетим годинама, трећепозивац, из малог села Самаила, између Чачка и Краљева, кренуо је у ослобођење старе Србије у Првом балканском рату. Учествовао је у важној бици код Куманова. И поред много изгубљених живота, Срби су однели одлучујућу победу над Турцима. Милић је идуће године учествовао у Другом балканском рату. У борби за Гњилане, Милић је погинуо, уз жељу да не буде више жртава рата из његове породице. Милић никада није пронађен и годинама након те битке људи су се питали да ли је тада Милић стварно погинуо. Нажалост, само годину дана касније његов 23-годишњи син Антоније кренуо је у Велики рат. Антоније, рођен 1891. године, припадао је 4. чети 4. батаљона 19. Пешадијског пука Шумадијске дивизије. Био је мобилисан и одведен у Београд на обуку за телеграфисту. Након обуке од четири и по месеца и положеног теста, кренуо је у рат. Био је унапређен у каплара и прекомандован у телеграфско одељење. Кренуо је путем преко Смедеревске Паланке, Багрдана, Крушевца ка Пећи. У Смедеревској Паланци први пут је видео тенкове, али муниција коју су Французи доставили није била адекватна, па су тенкови били бескорисни. Код Пећи је војска подељена на два дела: артиљерију и пешадију. Уз артиљерију пошла је комора са храном, а пешадија је пошла ка Чакору без и мало хране. Прошли су тешко путовање кроз Црну Гору и Албанију, хранећи се чиме стигну. Након тешког пута, Антоније је пребачен из Валоне на Крф. Иако су они то сматрали крајем патње, ускоро су видели да патња тек почиње. На Крфу се раширила епидемија пегавог тифуса. Антоније, сав изнемогао, уморан и малаксао од пута, није могао да прича и морао је да се одмори, али није смео да заспи јер би све људе који не делују живо бацили у море. Једном приликом да би проверили да ли је жив додирнули су га, а он је сав избезумљен и нем од страха почео да клима главом не би ли им показао да је жив. Заједно са осталим преживелим, али болесним и изнемоглим људима пребачен је у војну болницу у Бизерти. Касније се опорављен враћа, ратује на Солунском фронту и учествује у борби на Кајмакчалану и даљем ослобађању Србије. Након ослобађања Србије, Француска Влада му је понудила школовање у Француској. Антоније је био приморан да одбије ову понуду, јер је након смрти мајке морао да се стара о своје 4 млађе сестре и млађем брату.

Милићу Пешићу је подигнут споменик крајпуташ у селу Самаила. Антоније је и поред проживљеног бола живео 93 године. Говорио је у документарцу „Солунци говоре“. Поносим се својим прецима Антонијем и Милићем, и мој деда данас поносно носи име свог славног претка Милића Пешића!

Огњен Покимица 8/1, ОШ “Јован Дучић”, Београд

“Моји преци, мој понос!”

МАЛЕ ПРИЧЕ ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА (2)

РАТ ЗА ОТАЏБИНУ

„Немојте никад да мислите да рат, ма колико неопходан и оправдан био, није злочин“

Ернест Хемингвеј

1898. 1898. године у малом селу Ратина, код Краљева родио се Радоје Чурлић, треће дете по реду у својој породици. Са само 17 година, у октобру 1915. године, мобилисан је, и међу последњима из своје породице креће са војском према југу. У Приштини, усред хладне зиме, Радоје размишља о враћању због глади и хладноће, међутим његов брат од стрица, Дражo, кога је срео рекао му је: “Радоје, опасно је кад си сам, не иди од војске, куд она ту и ти.“ и Радоје престаје да размишља о одустајању. Дражо му је дао мало хлеба и новца и растали су се. У свом дневнику Радоје описује како је са једним пријатељем купио јаре и испекао га, јели су га без соли, али то је била највећа радост за њих у тим хладним данима. Грејали су се тако што би нашли стари точак од кола и запалили га. С времена на време дешавало се да Албанци убију неколико војника у току ноћи. Касније глад је била још већа. Радоје описује да га је једна проја одржавала у животу месецима, а кад су кували пасуљ ко је добио 2 зрна био је срећник.

Кренули су ка Елбасану, па према Грчкој. Спавали су у граду Корчи, код Преспанског језера, у магацинима испуњеним сламом. Било је много вашки, а неки су чак умирали од зараза вашкама. Грци су се након неког времена навикли на Србе и прихватили их као своје „привремене госте“. Из Корче су пошли за град Лерин па за Солун. У Солуну придружила им се група Француза, који кад су видели како Срби не могу да воде рачуна о себи, послали су неке француске берберине који су их обријали, окупали, донели им нова одела и ослободили их заразе вашкама. Срби, срећни због истребљивања вашки, узели су пуно масне грчке хране и најели се. Нису могли ни да слуте да ће након тога завладати још тежа зараза- дизентерија. Многи измучени Срби умирали су јер нису желели да попију горак лек који су донели Французи, али Радоје га узима и успева да оздрави. Из Солуна бродом одлази на Корзику, а одатле у Марсеј. Радоје је описао како су Францускиње биле фине и гостопримљиве и заједно са корпама цвећа и бомбона које су Францускиње доносиле, поздрављале су их узвицима: „Живело Сербе!“.

Након тога Радоје одлази у Бизерту на шестомесечну војну обуку. Ту је срео свог рођеног брата Тикомира. Затим иде у Микру где је опремљен оружјем. Тамо, пред полазак лађом ка Грчкој дају заклетву: „За краља, заставу и отаџбину!“. На путу распоређен је у 2. чету 4. батаљона 8. пука Дунавске дивизије. Већ трећег дана по доласку Радоје схвата да је почео рат, не онај о ком је до сад слушао само из прича, већ прави рат где противник не гледа колико си стар,какав си, и не размишља зашто убија, већ безобзирно јурца напред у извршење команде. Он и један стари војник док су патролирали, осетили су да подрхтава тло што је значило да Бугари копају ровове. Када су стигли тамо видели су да је неко већ убио Бугаре. Птице су се храниле њиховим лешевима. Осећао се јак смрад. Радоје је рекао да се тада први пут срео са правим ратом.

У септембру 1916. године војска креће у офанзиву. Морали су да прегазе Црну реку, притоку Вардара. Командир им по изласку из реке говори да изују ципеле и осуше чарапе. Радојеве ноге су биле скроз отекле, тако да није могао ни да се обује. Хитно га шаљу у грчки град Едесу, у 38. енглеску болницу. Није могао да спава од болова у ногама. Одатле га пребацују у 41. енглеску болницу.  Ту о њему води рачуна једна лепа енглеска добровољка, капетан по чину. Звали су је сестра Данс, док је она Радоја увек звала енглеским „сани“ (сине). Радоје јој је увек помагао, доносио јој лекове, помагао јој са тешким болесницима, учио је српски језик… Ту је остао око месец дана одакле су га послали у Микру, у српску команду. У Микри је срео учитеља из Сирче, села близу Краљева, Драгомира Милановића, који га је послао код лекара Рада Благојевића . Радоје је био у тешкој здравственој ситуацији и веробатно би погинуо, али је учитељ водио рачуна да се некој породици не затре семе на фронту, јер је Тикомир већ погинуо. Радоје одлази у Солун и завршава курс за возача. 1918. године учествује у пробоју Солунског фронта и ослобађању Србије.

Радоје Чурлић после рата постаје један од најцењенијих возача на двору краља Александра Карађорђевића. 1941. године је поново мобилисан. Проводи 4 године и 3 месеца у логору у близини Витенберга на реци Елби, све до краја Другог светског рата. Живи као пензионер све до 1983. године када умире у свом родном селу Ратини. Поносан сам на свог чукундеду Радоја који се борио у 2 рата и преживео захваљујући својој храбрости и пожтрвованости.

Лука Савић 8/1, ОШ “Јован Дучић”, Београд

„Моји преци, мој понос!“

Трифун П. Трифуновић, резервни поднаредник

СВЕШТЕНИК У ВОЈНИЧКОМ СТРОЈУ

Kaдa је 1915. године српска војска била принуђена на повлачење кроз Србију, Црну Гору и Албанију, у бескрајним колонама које су хитале ка обалама Јадранског и Јонског мора, био је и велики број духовних лица. Једни су, као мобилисани војни обвезници, дpyги као добровољци, кренули на пут на коме их је чекала врло дoбpo позната Албанска Голгота. И једни и дpyги су, ношени исконским српским родољубљем, снагом воље и вером дa ћe се победоносно вратити у отаџбину, савладавали све врло дoбpo познате тешкоће с којима се српска војска суочавала током повлачења. Упоpeдо с тим, подизали cy морал изгладнелим, промарзлим и голим и босим српским војницима. Захваљујући њима, многи војници и народ који је с војском кренуо у бежанију, који су били на измаку духовне u физичке снаге, успели су дa cтигнy дo обала мора и, и после краткотрајног опоравка, поново били сиремни дa заузму места у борбеном строју. Међу тим људима који су снагом дyxa истрајавали у најтежим тренуцима за српску војску, био је и мој чукундеда двадесетчетворогодишњи свештеник Трифун П. Трифуновић, свршени богослов и резервни поднаредник Војске Краљевине Србије. Причу о његовом животу сам чуо од свог деде и са поносом је памтим.

Мој чукундеда Трифун Трифуновић, је рођен у Призрену 1891. године, Родитељи су му били Петко и Мара Трифуновић. Мобилисан је, заједно са оцем, 1914. године и распоређен у строј Моравске дивизије I позива. Учествовао је у првој победи српске на Церу и, уопште, првој победи савезничке војске над Аустроуrарском у Првом светском рату. Учесник је, такође, и легендарне битке на Колубари, после које су аустроугарске снаге протеране преко Саве у Срем. Срем је у то време био саставни део Аустроугарске монархије. Његов отац Петко је у другој ратној години заробљен и спроведен у један од бројних аустроугарских логора у Мађарској.

После напада Аустроугарске и Немачке 1915. године, којима се придружила и Бугарска, и више узастопних борби, јединица у којој је био и мој чукундеда Трифун Трифуновић, била је принуђена да се, у складу са наређењем српске Врховне команде, са положаја које је држала на подручју Цариброда и Пирота, хитно пребаци на Косово као појачање трупама нове области. Како у борбеном строју, тако и током усиљених маршева према Косову, Трифун је издржао све напоре који су јединицу пратили током борби и на путу према Косову. Он је, уз то, захваљујући својој духовној и физичкој снази, притицао у помоћ рањеним, исцрпљеним и психички клонулим појединцима, тако даје убрзо и међу војницима и међу старешинама скренуо пажњу на себе.

Уливао је онемоћлима веру у Бога и сопственим физичким напорима помогао да преброде, по многима наизглед непребродиве изазове и тешкоћео. Захваљујући њему многи су се, готово из мртвих, вратили у војнички строј и после опоравка на Крфу, кренули на Солунски фронт, а одатле у окршаје до коначног ослобођења земље. Током боравка на Крфу, у време када се српска војска опорављала и припремала да поново крене у окршаје, времена за одмор и, макар краткотрајан предах, није било за медицинске раднике – лекаре, њихове помоћнике и болничаре, али и за свештенике који су, такође, даноноћно бдели над болесним, рањеним и телесно онемоћалим војницима. Нихове утешне речи благотворно су утицале на српске војнике васпитаване у духу православља и бескрајне вере у цркву и свештена лица. Међу посебно запаженим свештенцима издвајао се и Трифун Трифуновић, који је још током повлачења оправдано стекао назив „војничке мајке” који му је приписиван за спас многих сабораца и другова, које су многи сматрали отписаним. То је, свакако, био разлог што је овај велики борац и свештеник, уместо на Солунски фронт, одређен у једну од санитетских јединица које су српска и савнепосредно по ослобођењу Београда 1918. rодине, у коме после пет ратних година, мој чукундеда пише својој будућој жени Емилији да са нестрпљењем очекује демобилизацију, после које их очекује заједнички живот.

Имајући у виду даје највећи број санитетских установа, уз Амбуланту за избеглу децу и прихватилишта за избегла лица, смештен у Водени, старешине су Трифуна Трифуновића, као осведочену хуманитарну личност, предложиле за рад  у санитетским установама у Водени  где је даноноћно бдео над леченим војницима, децом и избеглим лицима. У ретким тренуцима предаха, у току ноћи, слободне тренутке је најчешће користио да се писмом јави својима, при чему је, а највише писама стизало на адресу његове веренице, моје чукунбаке Емилије (нажалост, од бројних писама из Водена, сачувана су само два, упућена будућој супрузи).

Цитираћу део писма: „Драга Емилија, јучерашњи дивни дан замењен је поново кишовитим; дражи јучерашњег лепог времена минуле су као какав лепи сан. И данашње јутро поздрављено је јесењом кишом. Облацима прошарано небо наговештава вишечасовно рђаво време. Али и томе има краја; помаљање ведрог праскозорја на помолу је; а облаци још од сада једни за другим исчезавају. Велелепнијег дана не би било него што би био дан који би ми те довео овамо, да своме вечитом и искреном сапутнику укажеш иоле свога присуства у часовима оправдане туробности и сете. Ах, мила Емилија, преда мном је дивна сигурна будућност, у којој, без сумње, не могу крочити пре него се ослободим војне обавезе; а дан мога растанка с војском условљава демобилизација. Мисли су моје стално упућене на наш будући, заједнички живот, кога ћемо, баш зато што је удаљенији, све већма волети и све више, велим, жудити за њим. А кад жудњу, чежњу замени стварност, и живот ћe наш постати светлији, јаснији; тада, дакле, нестаће и сваке меланхолије, која, по-кат-кад, чини на једну растужену младалачку душу утисак каквог подземног света. Cpeћa је што је таквих часова у човечијем животу мало, после којих настају обично ведри, весели моменти…”

Капитулацијом Бугарске и Немачке и потписивањем примирја од стране Аустроуграске утихнуле су борбе, рад особља санитетских установа у Водени се настављао. И док су се српски војници радовали сусретима са својим родитељима, браћом сестрама и вољеним особама у српским селима и градовима, Трифун Трифуновић и остали чланови санитетских јединица и даље су војевали на фронту у коме се била битка за људске животе. Испраћали су кући у Србију војнике и старешине чији су се санитетски делови расформирали, али су они и даље остајали да до краја обаве своју хуманитарну мисију. О једном од тих испраћаја 27. новембра 1918. године, Трифун пише Емилији:

,,…Вечера. Поворка болничара креће се у правцу Прве Резервне Болничке Чете, где ћe се одиграти тужни али неминовни растанак са једним бројем другова, одређених за Скопље. Зборно је место брзо било заузето обвезницима-путницима, који после кратког опроштајног говора командира те чете пођоше пут станице, уз бурне усклике: „Збогом! “, „Срећан пут “, „Дај Боже да и ви брзо одете у Србију…” Придруживао сам се уз пут многим друговима  путницима, изменивши и последње другарске жеље. Многи од њих били су са мном још из доба мога регрутовања (од 1. IX 1914), с њима провео војнички живот caoceћajyћи до сада увек са свима њима и у жалости и у радости. Тренутак растанка измамио је у очима једних и других сузе жалоснице и радоснице, упозоравајући један другог на остварење свих жеља… То је била граница нашим осећањима, из којих је још већма лојалана љубав према дичној југословенској раси. Путовање до станице прошло је у веселом жагору, у чистој и искреној међусобној исповести. Дирљиве мелодије, извођене од стране двојице другова армиником и виолином, уз снажно праћење свију нас, учиниле су крај нашим међусобним разговорима, прекинутим једним снажним и једноставним: „Збогом!”, „Срећан пут!”

Истекао је и децембар 1918, а у Србији се дојучерашњи ратници спремали да у миру и слободи прославе Божићне и Новогодишње празнике са својим породицама. Трифун и остали српски војници у Водени, још увек су, стицајем околности, били у војничким униформама. На срећу, недељу дана после Божића, када су најтежи болесници евакуисани ради наставка лечења у Скопљу, Нишу, Београду и другим местима, стигло је наређење о демобилизацији војних обвезника у Водени, међу њима и резервног поднаредника – мога чукундеде Трифуна Трифуновића. Емилија је, са родитељима, оцем Леоном и мајком Деспином, према договору са вереником Трифуном, стигла у Охрид, где је обављено венчање.

Трифун Трифуновић је добио признања за учешће у ратним дејствима, преживљавању албанске голготе и учешћу у хуманитарним акцијама. А та признања, иза којих стоји потпис Његовог величанства краља Александра I, који је „по милости Божјој и вољи Народној, благоизволео потписати Указ којим се господин Трифун Трифуновић, „свештеник – Призрен, одликује Краљевским орденом СВЕТОГА САВЕ“. Пре тога, такође Указом краља Александра I, на предлог Министра Војног и Морнарице, а на основу Указа од 5. априла 1920. године Ф.А.О. Но. 151855, „за верност Отаџбини 1915. године одликује Свог ратног друга Трифуна П. Трифуновића АЛБАНСКОМ СПОМЕНИЦОМ“. У потпису: Секретар Канцеларије Краљевских Ордена Ђорђе Ј. Чарапић с. р. и Канцелар Краљевских Ордена, ђенерал Пав. Јуришић Штурм с.р.

После рата, био је протојереј и члан Црквеног суда. Умро је давно пре мог рођења, али прича о његовој племенитости и хуманости живи дубоко у нама и кроз нас, а наш задатак је да се преци којима се поносимо никада не забораве.

Никола Албијанић 8/1, ОШ “Јован Дучић”, Београд

“Моји преци, мој понос!”

Мој прадеда Милан у рату

Прочула се вест. Као удар грома је  одјекнуло  да је Аустрија почела рат. Кренула је преко Босне према према Србији. У селу Баљци поред Билеће, источна Херцеговина, у каменој кући мој чукундеда Васиљ Албијанић забринуто пиљи у огњиште. Ту је и његова жена, моја чукунбаба Јована поред маленог петогодишњег сина Милана. Донела му је тањир са пуром. У другом крају собице за столом за ручавање, на сећији седе Миланова три брата, Неђо,Вељко и Гојко и сестра Зорка. Сви су старији од Милана а најстарија је Зорка која је тек напунила 15 година.

Те вечери Васиљ саопштава одлуку да се морају склањати. Он одлази преко Вучјег дола да се придружи добровољцима у Црној Гори, а Јована са децом се прикључује збегу народа који је кренуо према Србији. Није се могло више чекати. Макадамским путем испод ледине, изнад које је била кућа, већ два дана су пролазиле породице из краја. Углавном су то били жене и деца са старијим људима.

Одрасли и старија деца су носили на леђима некакве смотуљке у које су увили нешто од робе и по мало хране, колико је ко имао да понесе. Прави срећници су били они који су водили магаре па су га могли натоварити да носи нешто терета место њих или га узјахати те одморити отежале ноге.

Свитао је нови летњи дан. Васиљ и Јована су већ увелико устали. Спаковали су неколико врећица са робом и по нешто хране. Дошао је и ред на децу. Били су узнемирени и зачуђени, али устали су и спремали су се без и једне речи. Само је најмањи Милан стењао и дубоко уздисао. Није тачно разумео шта се дешава. У његовој маленој глави још увек сањивој, летеле су  мисли. Једно му је ипак било јасно, а то је да се нешто крупно дешава и ништа добро.

Пошли су цестом.  Зорка је водила са конопцем привезану козу Белу. Она им је била узданица јер свако вече су пили њено млеко. Прашњави кривудави сеоски пут полако је почео да остаје за њима, а испред…пут у непознато. Ускоро су се прикључиле још неке породице. Тада је Васиљ, застао поздравио се са Јованом и рекао да му чува децу. Свако од деце је помиловао, пољубио у чело и стежући зубе подигнуте главе отишао некаквом стазом, низ брдо према удаљеним планинама.

Дани су пролазили. Спавали су углавном под ведрим небом. Било је и ноћи које су проводили у напуштеним кућама. Милану је као најмлађем пут пао најтеже. Повремено га је мајка носила у ћебету привезаног на својим леђима. Тада би често заспао. То су били тренуци када би макар кроз снове одлазио на много лепше место где се деца безбрижно играју, веселе и спавају у топлим постељама.

Ускоро су дошли до Дрине. Неко време су ишли њеном котлином и пред крај дана су наишли на понтонски мост који је поставила српска војска. На мосту је било много људи. Сви су ћутке погнуте главе и уморних корака прелазили на десну обалу. Ту би требало да буде спас од нечега од чега су бежали. Тако су одрасли причали, а деца веровала. Коначно после пар дана су сви добили и по парче тврдог војничког хлеба. Био је то прави мелем за њихове болне стомаке.

Ту ноћ су преспавали у оближњем селу. У даљини се чула нека грмљавина. Била је снажна, потмула али није се чинило да ће невреме. У току ноћи све се смирило.

Ујутро су кренули даље. Јована је сваком детету дала по мало меса што их је све обрадовало. Рекла је да ће га бити и наредних дана. Децу исцрпљену и уморну као да је сунце огрејало када су чули мајчине речи. Али та топлина их је брзо напустила када су схватили да са њима више нема Беле. Мајка им рече да је негде одлутала, јер је није синоћ добро привезала. То им није била нека утеха.

Напорно пешачење се наставило. На путу су сретали све више војника који су ишли у строју по двојица, наоружани пушкама. Често су певали, осмехујући се деци. Погледи су им упирали далеко напред у правцу у коме су се кретали. Корачали су одважно, газили су чврсто и сигурно.  Највише је било пешадинаца. Неки су јахали коње. Сусрели су и једну војну колону у којој су мазге и волови вукли топове. Сви као да су знали куда су пошли.

Колона жена,старијих људи и деце која се кретала у супротном смеру је постајала све дужа. Јована је са децом све чешће морала да стаје поред пута да би се сви одморили и окрепили водом из бунара у двориштима кућа на које су наилазили. Хране је било све мање, али морали су даље.

Коначно срећа се осмехнула Милану и Гојку. Сместили су их као најмлађу децу у воловска кола једног старијег сељака из околине Ваљева. Наставак пута им је био много лакши и потрајао је још пар дана док се нису сместили у кућу једне сеоске породице на истоку Мачве. Ту су добили нешто хране и ушушкали се у сламнату постељу. Били су на измаку снага. Одмор је био неопходан.

У овој кући су провели целу јесен помажући у сеоским пословима на њиви, као и око чувања две краве и малог стада оваца, које су имали домаћини. Свако од деце је имало своје задужење али је било и довољно времена за игру. Изгледало је као да је мукама и напорима дошао крај. Време је пролазило хране је било све мање а војска је морала да се прехрани па је током зиме домаћинство остало без краве и неколико оваца. Околности су се промениле па са доласком пролећа и лепшег времена Јована је са децом кренула даље у потрази за храном и мирним животом.

Пут их је довео до реке Саве коју су прешли чамцем неког добронамерног паора који је обрађивао земљу на њеној левој обали. Тако су се нашли у Срему. Тражили су било какав посао како би се прехранили. Тако их је срећа довела до салаша старијег брачног пара, сремачких Мађара.

Ту су провели извесно време али се најмлађи Милан разболео. Имао је проблема са плућима. Јована је све чинила да га излечи али то је ишло јако споро. Ускоро је дошао моменат тешке одлуке. Ратна дешавања су била таква да су се морали даље склањати, али је на инсистирање домаћина оставила Милана код њих.

Милан је сада остао у туђини сам са двоје људи које готово да није ни познавао. Да би га заштитили променили су му име у Ђула. Тако нико није знао да је српско дете. На салашу је иако врло мали, радио многе послове. Хранио је и појио стоку. Научио је убрзо да музе краве. Разносио је млеко са дедом Мађаром по суседном селу, возио је запрегу са коњима. Није могао да буде право дете, већ је овако мали почео да ради да би се прехранио. Био је надничар у телу детета.

Протекле су тако скоро четири године. Рат се завршио, а Ђула је израстао у деветогодишњака са мислима одраслог. Ускоро се појавила Јована на салашу тражећи га. Деда и баба Мађари су знали да ће се то десити јер избегли народ је почео да се враћа кућама у Србију и Источну Херцеговину, па су га склонили да га мајка не нађе. Учинили су то јер су га много заволели, не размишљајући о осећањима мајке. Рекли су јој да је пре више од годину дана отишао од куће и није се вратио. Јована је остала скамењена али није изгубила наду. Почела је да се распитује по селу и да тражи Милана. Тако је дошла до сазнања да на салашу постоји дечак по имену Ђула. По узрасту и опису је одговарао Милану.  Сутрадан се неочекивано  вратила на салаш и затекла Ђулу испред куће. Погледи су им се срели. Гледали су једно у друго пар тренутака зачуђено и уплашено, а након тога буица осећања. Ломили су се туга и радост, љутња и немир, кајање, немоћ и коначно неизрецива срећа.

Ђула је поново постао Милан, а ја сам се након готово целог века ипак родио као Албијанић.

Михајло Милетић 8/2, ОШ “Јован Дучић”, Београд

“Моји преци, мој понос!”

Витомир Велимировић

Мој чукундеда се звао Витомир Велимировић, био је познатији као Вита. Рођен је у Ваљеву 1895. године. Био је солунски борац у Првом светском рату. Његов стриц је био Свети Николај Велимировић.

Први светски рат је трајао од 1914. до 1918. године. Непосредни повод за рат био је атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву 28. јуна 1914. Аустроугарска је 1908. године анектирала Босну и Херцеговину, што је изазивало незадовољство тамошњег становништва. Атентат је извршио Гаврило Принцип, Србин из Босне. Након објаве рата, до краја августа 1914. године већи део Европе се нашао у рату. Више од 70 милиона људи је учествовало у рату, од тога је више од 15 милиона људи убијено, док је око 20 милиона људи је рањено.

Витомир је у рату био тешко рањен. Крајем 1915. године је заједно са осталим борцима прешао преко Албаније. 

Пребачен је у Бизерту (мали град у Тунису) због лечења. Успешно је излечен и пребачен у Београд. После рата, преселио се у Земун, где је живео до краја живота. Преминуо је 1947. године у 52. години живота. Сахрањен је на Новом гробљу.

Катарина Станојевић 8/2, ОШ “Јован Дучић”, Београд

“Моји преци, мој понос!”

МИЛОЈЕ СТЕВАНОВИЋ

Дека моје баке, са татине стране, кога нисам имала прилику да упознам, а о коме ми је причао мој тата, био је учесник Првог светског рата. Не знам много о њему, јер је мој тата био у првом разреду основне школе, када је мој чукундеда преминуо. О њему ми је причао само отац, јер су остали потомци такође нажалост преминули. Звао се Милоје Стевановић. Мој предак је био један од многих војника који су пролили крв за одбрану наше отаџбине. Битке у којима је сигурно учествовао су на Мачковом камену 1914. године, позната као најкрвавија битка Првог светског рата и битка на Кајмакчалану 1916. године, позната по надморској висини на којој је вођена. Деда Милоје, како га је звао мој тата, такође је учествовао у пробоју Солунског фронта 1918. године, где је „изгубио“ ногу. Након рањавања пребачен је у Француску, где му је стављена протеза.

Ова битка је једна у низу сукоба током битке на Дрини. Мачков камен, врх на планини Јагодња у северозападној Србији, где су вођене тешке борбе између српске и аустроугарске армије. Иако је завршена поразом, ова битка има велики значај  јер је успорила напредовање Аустроугара, а српска војска им је нанела велике губитке.

За заузимање Кајмакчалана, вођене су борбе прса у прса Срба и Бугара. То је била битка за превласт над највишим врхом планине Ниџе, на тадашњој граници Србије и Грчке. Битка на Кајмакчалану имала је велики морални значај за Србе. Једна од последица извојеване победе било је и ослобађање Битоља, што је за српску војску имало значај ослобођења првог комада отаџбине коју су напустили 1915. године и, прешавши голготу Албаније, спас пронашли у Грчкој.

Из татиних прича знам, да је имао дуге седе бркове, да је стално носио шешир. И да је волео да седи на клупи код капије испред свог дворишта. Није се одвајао од свог штапа и није могао да ради у пољу као некада. За своје заслуге у рату добио је ордење, а после 1945. године и инвалидску пензију. Плашећи се одмазде Немаца за време Другог светског рата, његова жена је закопала ордење у башти иза куће. По завршетку рата нажалост није успела да их нађе.

Веома сам поносна на мог чукундеду, иако га нисам познавала. Оно мало чега се мој отац сећа а и историјске чињенице показују да је био изузетно храбар, издржљив и да је имао велику вољу да се бори, да спаси и одбрани домовину.

Милутин Сушић 8/2, ОШ „Јован Дучић“, Београд

„Моји преци, мој понос!“

Павле СУШИЋ

Мој предак, Павле Сушић  рођен је у Остружници 1898. године. Био је четврто дете у породици. У Први светски рат отишао је са 16 година. У рат је отишао са својом браћом, Милутином, Стефаном и  Душаном. Павле Сушић се борио у првој чети и имао чин наредника. Био је учесник Колубарске и Церске битке 1914. године, када се Србија храбро борила и одбранила од  аустроугарске војске. Након више битака и много губитака, Србија је коначно ослобођена 1918. године.

Поносан сам на своје претке, као што са поносом носим и име једног од њих.

Сара Радојковић, ОШ “Јован Дучић”, Београд

“Моји преци, мој понос!”

ПРИЧА О ЦРНОГОРСКИМ ДОБРОВОЉЦИМА

По породичним причама али и писаним историјским изворима познајем причу о црногорским добровољцима који су се  из САД-а вратили у Црну  Гору да бране отаџбину. Нажалост сачекала их је несрећа на крају  путовања на Бадњи дан 1916. године. Један од тих добровољаца био је мој прадеда Саво Мила Бошковић.

Као економски емигрант 21- годишњи Саво напушта сиромашну Црну Гору и одлази да ради у САД. По подацима из картотеке карантина на острву Елис, он је из немачке луке Бермен допловио бродом „Kronprinceze Cesilija“ 30.9.1913. године. У Америци је радио у руднику у Минесоти.

У јулу 1915. године долазе емисари краља Николе да прикупе добровољце. Пренели су им позив краља Николе Петровића:

„У име његовог величанства краља и господара Црне Горе, позивам моје Црногорце и све остале родољубе, који мисле на слободу Јужних Словена…Који ми се Црногорац на овај позив не одазове, касније неће имати мјеста у домовини … Никола својеручно“.

Око 700 добровољаца окупило се у канадском граду Три Риверу де су три ипо месеца вежбали војне вештине. Њих петстотинак су се енглеским бродом запутили ка домовини носећи оружје и помоћ у храни. Заклетва коју су положили је:

„Заклињем се племенитим млеком мајке своје, заклињем се патничким пепелом наших предака, светим прахом рођене груде. Заклињем се великим Сунцем слободе да ћу стајати јуначки, неустрашиво раме уз раме, бок уз бок храбре црногорске војске у светлој борби за ослобођење, до последњег даха, до задње капи крви. Тако ми помогао велики Бог правде, истине, слободе.“

Бродом су стигли да Напуља а одатле железницом до Бриндизија. Ту су се укрцали на италијански брод „Бриндизи“ и наставили ка Медовском заливу.

Шестог јануара 1916. године а другог дана њихове пловидбе брод удаљен 500 метара од обале наишао је на подводну мину која је експлодирала и оштетила брод који је убрзо почео да тоне. Од 520 људи преживело је њих 164. На обали су видели експлозију али нису знали чији је брод па нису одмах послали помоћ.

У тренутку експлозије мој прадеда се налазио у кабини и бријао се. Док је схватио шта се десило и изашао на палубу један број људи се већ налазио у мору. И он је морао да скочи иако није знао да плива. Ухватио се за џак брашна а потом и за неку греду. Одржавао се тако на води 5 сати док нису дошли енглески чамци и довезли их до обале. Преживели бродоломци задржли су се још три дана на обали надајући се да има још преживелих. Посебно је дирљива прича како је једини Рус добровољац (њихов барјактар) предао ратну заставу краљу Николи који је у том тренутку заплакао.

Нажалост историјски догађаји су претекли патриотски чин добровољаца, јер је убрзо после Мојковачке битке Црна Гора морала да капитулира. Део добровољаца придружио се српској војсци а део је отишао у Италију у град Гаета. Мој прадеда је био одређен као један од 12 перјаника (лична гарда) краља Николе. Са њим је боравио извесно време у Италији до тренутка када је краљ отишао у Француску.У Гаети је био формиран логор црногорске војске. У циљу спречавања повратка краља Николе у Црну Гору сви његови војници и официри су осуђени на смрт. Тек 1920. године када је регент Александар Карађорђевић помиловао осуђене, мој прадеда Саво је могао да се врати у Црну Гору.

Никола Ивановић 8-3, ОШ „Јован Дучић“, Београд

 „Моји преци, мој понос!“

Рафаило Бабић (1892-1966)

Мој прадеда се родио се у селу Љутице надомак Коцељеве. Када је почео Први светски рат, у војску се пријавио са двадесет две године. Имао је два сина и две ћерке. Најстаријег сина Живорада је добио док је био у војсци, а први пут га је видео тек три године након рођења. Потом је добио ћерку која се звала Павлија, затим другог сина Светозара и најмлађу ћерку, моју бабу, Десанку. Она ми је и причала о прадеди Рафаилу. Прадеда је учествовао у свим биткама и догађајима из Првог светског рата. Повређен је током пробијања Солунског фронта, када га је погодио гелер гранате изнад срца. Од тих последица је имао здравствене проблеме, а преминуо је 1966. године. Умро је у родном селу Љутицама. Поносан сам на то што ми је прадеда.

Марија Томић 8/4, ОШ „Јован Дучић“, Београд

„Моји преци, мој понос!“

МОЈ ЧУКУНДЕДА ВИДОЈЕ ТОМИЋ

На ширим обронцима Таре, у околини Бајине Баште, уздиже се брдо на којем скромно, али поносно, вековима стоји село Дуб. У том малом селу, родио се и живео је мој чукундеда Видоје Томић. Он је, као и већина његове генерације, доживео ту несрећну судбину да буде директан учесник и борац у Првом светском рату.

Први светски рат је трајао од 1914. до 1918. године. У њему је учествовала већина великих светских сила, груписаних у два сукобљена војна савеза: Савезника и Централних сила. Више од 70 милиона људи је било под оружјем, а од тога преко 60 милиона људи у Европи је било мобилисано у један од највећих ратова у историји. Последице рата су биле да је убијено више од 15 милиона људи, 20 милиона рањено, а директне учеснице рата претрпеле су и огромна разарања држава и привреда.

Први светски рат су водила два велика савеза. Силе Антанте су на почетку чиниле Србија, Црна Гора, Русија, Француска, Велика Британија, a потом и Италија, Јапан, Грчка, Румунија и САД. Централне силе су пре почетка рата чиниле Немачка, Аустроугарска и Италија, која је због Лондонског уговора од 26. априла 1915. године, којим је за Италију предвиђен део Далмације, Истра, Горица, Кварнерска острва и Додоканези, приступила силама Антанте. Османско царство се придружило Централним силама октобра 1914, а годину дана касније то је урадила и Бугарска. До завршетка рата, од европских земаља Холандија, Швајцарска, Шпанија и скандинавске државе су остале званично неутралне.

Непосредни повод за рат је био атентат на наследника аустроугарског престола, надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву 28. јуна 1914, кога је убио Гаврило Принцип, Србин из Босне, која је тада била део Аустроугарске.

Тек што је Видоје засновао своју породицу и са својом младом женом Јелицом изродио троје деце Живојина, Милорада и Велинку, уместо борбе за здрав одгој и њихово васпитање, млади Видоје је ступио у борбу за спасавање њихове слободе и самог опстанка. Те давне 1914. године сукобиле су се српска и аустроугарска војска. Са својим братом Милованом, Видоје се добровољно прикључио српској војсци, са жељом да заштити, како своје огњиште, тако и своју отаџбину.

Његова велика жеља да из борбе изађе уздигнуте главе није имала прилику да се обистини. Те исте 1914. године, на Мачковом камену изнад Крупња, млади Видоје је изгубио своју битку. Аустроугарско-српска ”битка на Дрини”, како су је и назвали, трајала је од 16-22. септембра. Погинуло је око 15 000 бораца и 115 српских официра. Била је то најкрвавија и најдинамичнија борба коју је српска војска водила до тада у Првом светском рату. Битка на Мачковом камену остаје мање препричавана и у сенци осталих битака, јер је у истој, српска војска остала поражена. Видојев брат Милован се такође није вратио из рата као победник. Он је погинуо 1916. године.

Поред споменика палим борцима на Мачковом камену, и данас крај пута, у селу Дуб стоји плоча са уклесаним именима два брата, Видоја и Милована Томића, којом мештани села поносно чувају успомену на своје храбре ратнике који су живот изгубили бранећи њихова огњишта. Успомену чувамо и ми, његови директни потомци!

Сандро Нисић 8/2, ОШ “Јован Дучић”, Београд

“Моји преци, мој понос!”

кратак филм о Аритону Стојковићу, мом прадеди

https://www.youtube.com/watch?v=7jTJ8W13z00&index=4&list=PLOJ-9lV_I3r-ZQR6CXKIEGFXO3CTBpMn2

Никола Летица 8/2, ОШ “Јован Дучић”, Београд

“Моји преци, мој понос!”

кратак филм о мојим прадедама Милутину Гатарићу, Таси Гаћеши и Живораду Чанчаревићу (на српском језику)

https://www.youtube.com/watch?v=4nGaKpCsnnM&list=PLOJ-9lV_I3r-ZQR6CXKIEGFXO3CTBpMn2

филм о мојим прецима (на енглеском језику)

https://www.youtube.com/watch?v=VX91a6ymYfM&list=PLOJ-9lV_I3r-ZQR6CXKIEGFXO3CTBpMn2&index=6

Анђела Глишовић 8/2, ОШ “Јован Дучић”, Београд

“Моји преци, мој понос!”

филм о мом претку Ђури Прокићу

https://www.youtube.com/watch?v=T13aRA5aua0&index=2&list=PLOJ-9lV_I3r-ZQR6CXKIEGFXO3CTBpMn2

Катарина Покрајац 8/2, ОШ “Јован ДУчић”, Београд

“Моји преци, мој понос!”

филм о мом прадеди Николи Кнежевићу

https://www.youtube.com/watch?v=1pNFSDRodLg&list=PLOJ-9lV_I3r-ZQR6CXKIEGFXO3CTBpMn2&index=3

Растко Савићевић 8/3, ОШ “Јован Дучић”, Београд

“Моји преци, мој понос!”

филм о мом чукундеди Милану Савићевићу

https://www.youtube.com/watch?v=Out0mqxTTm4&feature=youtu.be

Дејана Аксентијевић, допунска школа на српском језику у Швајцарској, кантон Аргау

 „Моји преци, мој понос!“

Мој предак Милош Аксентијевић

Мој предак који је учествовао у Првом светском рату звао се Милош Аксентијевић. Рођен је 1882. године у Рогозини, код Новог Пазара. У рат је отишао са 33 године. Кући се вратио 1918. године својој породици. Имао је жену и троје деце. На крају је добио два одликовања за храброст коју је показао у овом рату. Ратовао је такође и у Другом светском рату. Доживео је дубоку старост и умро 1973. године у својој 91. години. Нажалост, ја га нисам упознала, али сам на њега веома поносна.

Лазар Ивановић, допунска школа на српском језику, кантон Аргау, Швајцарска

„Моји преци, мој понос“

Мој предак Милош Голубовић

Веома ме интересовао Први светски рат, поготово што знам да су моји преци учествовали у њему. Мој предак по очевој линији Голубовић Милош учествовао је у балканским ратовима. Умро је 1913. године у својој кући након што се вратио из рата.

Његов син Голубовић Петар, међутим, учествовао је у Првом светком рату. Био је у бици на Церу, прешао преко Албаније и био на Солунском фронту. Тамо је срео једног човека који је дошао бродом да се као добровољац прикључи борцима на Солунском фронту.

Током разговора са њим Петар је сазнао да је тај човек на броду упознао његовог рођеног стрица Голубовић Јована, који је за време Првог светског рата био на студијама у Немачкој. И он се пријавио као добровољац и упутио на Солунски фронт, али није преживео бродолом у Егејском мору. Веома сам поносан на своје претке који су се храбро борили да одбране своју земљу.

Немања Радивојевић, допунска школа на српском језику, кантон Аргау, Швајцарска

„Моји преци, мој понос!“

Мој чукундеда Солунац

Мој чукундеда је рођен 1895. године у селу Рибарице код Лознице. Звао се Ђурица Павловић. Први светски рат затиче га као омладинца и војника у војничкој униформи. Затим одлази са својом јединицом преко Албаније на острво Крф. Са острва одлази на Солунски фронт, где бива рањен. Враћа се кући почетком 1919. године исцрпљен и видно ослабљен. Жени се са мојом чукунбабом Цветом. Прво дете, моју прабабу Споменку, добија 1918. године. Био је побожан и молитвен човек, чему је научио и остале укућане. Говорио је често: „Нико не зна шта су муке тешке, док не пређе Албанију пешке!“ Умро је 1945. године крајем Другог светског рата, не дочекавши слободу.

Милана Кнежевић, 7. разред, ОШ “Коста Трифковић”, Нови Сад

“Моји преци, мој понос!”

Мој чукундеда

Мој чукундеда Ристо Суботић рођен је  1892. године у Гацку, у Херцеговини, у угледној и богатој породици, од оца Јола и мајке Милице. Пошто је Јоле Суботић био велики јунак тог краја и учествовао у многобројним борбама против Турака, и сина је васпитавао у том духу. Године 1914, одмах након атентата на Франца Фердинанда, Ристо је са аустроугарске територије кренуо пут Србије где се као добровољац пријавио у српску војску. У редовима српске војске која је 1915. године била принуђена да се повлачи и напусти своју територију, био је и мој предак Ристо. Преживео је албанску голготу и француским бродом стигао на грчко острво Крф. Ту се са осталим српским војницима опорављао од мукотрпног повлачења. Када су се довољно опоравили, српски војници, а међу њима и Ристо, пребачени су на Солунски фронт. Мој чукундеда је учествовао у бици на Кајмакчалану у јесен 1916. године, а затим и у пробоју Солунског фронта 1918. године.

Услед удисања бојних отрова које је аустроугарска војска користила на Солунском фронту, Ристо је после рата био стациониран и лечен од астме и плућних болести, од којих се никада није потпуно опоравио. У Гацко се вратио 1919. године. Због ратних заслуга, држава му је доделила кућу и нешто земље у месту Вајска у Војводини. До своје смрти 1968. године био је ратни војни инвалид, али и поред тога је успео да створи породицу и са чукунбабом Савом изроди шесторо деце, четири сина (тројица су погинули у Другом светском рату) и две кћери.

Огњен Мирковић, 7. разред, ОШ “Коста Трифковић”, Нови Сад

“Моји преци, мој понос!”

Мој чукундеда

Мој чукундеда Огњен, по коме сам ја добио име, борио се у Првом светском рату у редовима српске војске. Ожењен је био мојом чукунбабом Смиљком. Нису били богати, али кажу да си били великог срца. Мој чукундеда је био чизмаш, односно правио је чизме за српску војску, и пошто је правио добре чизме и био духовит човек, сви су га волели и ценили.

Једног дана, када се мој чукундеда враћао кући преко Хопова, ухватила га је аустроугарска војска. Када су га питали које је националности, без оклевања је рекао да је Србин и због тога је стрељан.

Поносан сам на свог чукундеду који је остао одан свом српском народу и није желео да се бори на аустроугарској страни.

Вања Билић, 7. разред, ОШ “Коста Трифковић”, Нови Сад

“Моји преци, мој понос!”

Мој наврдеда

Рафајло Растовић, мој наврдеда или деда мог прадеде, рођен је 1882. године у малом селу Белегиш u Срему. Пошто се Белегиш тада налазио у Аустро-Угарској, Рафајло је мобилисан у њихову војску. Када је Аустро-Угарска објавила рат Србији, био је приморан да ратује против Срба. Током једне борбе је рањен и завукао се у грмље где су га пронашли српски војници који су, видевши униформу аустроугарске војске, намеравали да га убију. А Рафајло им рече: „Немојте браћо, ја сам ваш!“ Када су српски војници то чули, узели су његову ратну књижицу и уверили се да говори истину. Рафајло се након тога опоравио у српској болници и наставио ратовање, али овога пута у редовима српске војске. Са српском војском прошао је албанску голготу. Причао је да су добијали једну цигару и онолико хлеба колико им је било потребно да преживе. Неки су чак мењали то мало хлеба за цигаре, па су умирали од глади, а многи су се и смрзли прелазећи албанске планине. Када су стигли на грчко острво Крф, добили су нову одећу, а стару су им спалили јер је била пуна вашки. Говорио је да је преживео захваљујући томе што није пушио и пио. Мој наврдеда се борио на Солунском фронту и вратио кући као једини победник из Белегиша, због чега је добио заслужену пензију.

Мина Милошевић, 7. разред, ОШ “Коста Трифковић”, Нови Сад

“Моји преци, мој понос!”

Мој предак 

Херој моје приче зове се Љубисав Стевановић. Љубисав је био рођени стриц моје чукунбабе. Био је учесник Првог светског рата све четири године и борио се у многим биткама, укључујући и оне завршне на Солунском фронту. Причао је да су услови под којима су ратовали били мучни. Нису имали довољно хране и муниције, а приликом повлачења преко Албаније њихову ситуацију погоршавало је и то што су их нападали Арнаути. Љибисав је током повлачења остао без ока, а ране је лечио на острву Крф. Неко време заједно са осталим српским војницима и цивилима опорављао се од болести и исцрпљености, а затим је пребачен на Солунски фронт где је наставио да се боре наоружан опремом коју је добио од савезника. Љубисав је имао срећу да из рата изађе жив и доживео је дубоку старост. Умро је 70-их година 20. века.

Ленка Секулић, 7. разред, ОШ “Коста Трифковић”, Нови Сад

“Моји преци, мој понос!”

Моје чукундеде

Мој чукундеда, Шћепан Миловић, био је учесник Првог светског рата. Преживео је повлачење српске војске преко Албаније, а затим се опорављао на грчком острву Крфу. Неколико година провео је у Марсеју у Француској. Породица шесто година није знала ништа о њему. У родно место Заграца вратио се око 1920. године и ту је живео да краја Другог светског рата, када је колонизован у село Сутјеска у Банату. Ту је живео до краја живота. Због заслуга у рату одликован је орденом Карађорђева звезда.

Мој чукундеда Тодоров Чедомир био је учесник Првог светског рата. У рату је заробљен и извесно време провео је у Галицији (Русија). Из Галиције се преко Црвеног крста јавио једном дописницом својој жени Зорки. После рата вратио се у своје родно место Међу (Банат) и ту је и преминуо 1. јануара 1959. године.

Ања Главашки, 7. разред, ОШ “Коста Трифковић”, Нови Сад

“Моји преци, мој понос!”

Мој чукундеда

Нема свака породица претка којим се може поносити, али моја породица је поносна јер је део нашег породичног стабла учесник Првог светског рата.

Деда ми је често причао приче о његовом деди, а мом чукундеди. Звао се Тома Јовановић и био је учесник Првог светског рата.

Причао је да је српска војска била слабо опремљена оружјем и да је оскудевала у храни, али да су ипак одолевали знатно јачем непријатељу. Услед тешких услова живота, међу војницима се појавила болест тифус. Неустрашиви војници нашли су се на удару ове болести.

Мој чукундеда срећом није оболео од тифуса, али је морао да преживи све страхоте повлачења преко Албаније.

Након опоравка на острву Крфу, мој чукундеда се борио у тешким борбама на Кајмакчалану 1916. године.

Деда ми је увек причао како је француски генерал српским војницима говорио како су они пре рата као и мој чукундеда Тома, били сељаци који су радили на њивама, али их је рат претворио у најхрабрије, најистрајније и несаломљиве војнике.

На врху Кајмакчалана се налази црква Светог Илије, због чега је мој деда као успомену на његовог храброг деду Тому узео славу Свети Илија за славу своје породице.

Пред крај рата мој чукундеда погинуо је несрећним случајем не дочекавши слободу која се ближила.  На жалост, не зна се где је сахрањен.

Генерације мушке деце у мојој породици су добијале име по овом нашем славном претку.

Михаило Микић 7-3, ОШ “Коста Трифковић”, Нови Сад

“Моји преци, мој понос!”

Мој чукундеда

Милисав Ђурић је мој чукундеда, деда моје баке с татине стране. Рођен је 1885. године у засеоку Доњи Граховци села Заовине. Ово место се налази на јужним обронцима планине Таре и у близини извора реке Бели Увац. Сам је научио да чита и пише. Био је земљорадник и дрводеља. Прича се да је умео да направи од дрвета све што види. Одслужио је редовни војни рок у време аустроугарске анексије Босне и Херцеговине. Као припадник резервног састава српске војске, учествовао је у оба Балканска рата и био одликован медаљама Освећено Косово 1912. године и Крстом милосрђа за помоћ и негу рањеника у Првом балканском рату.

Милисав је у Првом светском рату учествовао од самог његовог почетка. Борио се на Церу и Колубари и био је сведок ужасне епидемије пегавог тифуса која је однела огроман број живота у Србији. После заједничког непријатељског напада 1915. године, Милисав је, заједно са српском војском и народом, прешао преко завејаних, смрзнутих и смртоносних албанских планина и жив стигао до Јонског мора. Опорављао се на грчком острву Крфу, а затим се припремао за борбе на Солунском фронту и ослобађање своје отаџбине. Током тих месеци, ишао је по војну помоћ за српску војску у Марсељ у Француској. Милисав је учествовао у пробоју Солунског фронта и ослобођењу Србије и осталих поробљених јужнословенских крајева. Тек половином 1919. године могао је да се врати мојој чукунбаби на Тари, која је рат провела сама са своја три мала сина и није ништа знала о његовој судбини.

Године 1921. Милисав је одликован орденима Албанске споменице и Споменицом учешћа у Великом рату, коју је потписао  славни српски генерал лужичкосрпског порекла, Павле Јуришић Штурм.

Милисав је умро 1956. године. Са супругом Стаником имао је седам синова, од којих је један умро у раном детињству. Његов пети син, Раденко, мој је прадеда.

Лазар Марковић 8-2, ОШ “Стари град”, Ужице

“Моји преци, мој понос!”

Моји преци

Двојица мојих предака (за које знам) су учествовали у Првом светском рату. Један се звао Драгољуб Марковић, а други Милован Газдић.

Милован Газдић, прадеда моје баке се није вратио жив из логора. По причи моје баке  он је био српски војник који је ухваћен и одведен у један аустроугарски логор. Кажу да су били толико гладни да су пасли траву и покушавали су да је дохвате кроз бодљикаву жицу. Терали су их да раде за њих и да им обрађују земљу. Многи су умирали од глади и исцрпљености, као и мој чукундеда.  Чукунбаба му је дигла споменик.

Драгољуб Марковић се жив вратио из рата. Преживео је Албанију и Кајмакчалан. Био је рањен. Након рата није много живео.

Стефан Стјепић 8-3, ОШ “Стари град”, Ужице

“Моји преци, мој понос!”

Глишо Стјепић и Стојан Цицварић

После убиства Франца Фердинанда у Сарајеву 28. јуна 1914. године на Видовдан, Аустријанци су кренули са “истрагом”. Када су сазнали да су припадници Младе Босне прелазили из Србије у Босну и супротно преко округа Велетово, кренули су са са хапшењем. Ухапсили су 200 људи и кренули са одмаздом! Када су обесили осам људи од којих су тројица били Стјепићи, међу њима и Глишо, појавио се сноп светлости ширине пласта, а један аустријски официр је рекао да је то Божија казна и одмазда је престала. То се десило на Преображење Господње 19. августа 1914. године.

Чукундеда Стојан Цицварић из Никојевића (село у околини Ужица) био је први и једини син и шесто дете својих родитеља Гаврила и Јелисавке. Његови родитељи су имали пет кћерки и њега. Мобилисан је у редове војске Краљевине Србије са 23 године као првопозивац. Погинуо је у Колубарској бици. Иза себе је оставио два сина од 3 и од 1 године и жену.

Панић Никола 8-2, ОШ “Стари град”, Ужице

“Моји преци, мој понос!”

Мој чукундеда Драгутин

Мој деда се зове Јовиша и рођен је 1940. године. Мој прадеда се зове Богдан и рођен је 1919. године.  Мој прадеда чувени солунац Драгутин је рођен 1885. године. Драгутинов отац се звао Ђунисије, а  његов отац се звао Пана.

Мој чукундеда Драгутин се вратио из Првог светског рата жив и здрав са Албанском споменицом, коју је добио лично од краља Петра. Мој чукундеда је имао два брата Ивка и Јивка. Ивко је отишао после Солунског фронта у Аустралију, а Јивко је погинуо на Солунском фронту.

Игор Радојичић 8-2, ОШ “Стари град”, Ужице

“Моји преци, мој понос”

Мој прапрадеда

Лична карта:

Име и презиме: Тијосав Милић

Рођен 5. фебруар 1889.

Умро: 1951

Име оца: Обрад Милић

Име мајке: Јелена Тошић

Рођен: у селу Својдруг, место Рогачица, срез: Рачански

Занимање: земљорадник

Народност: српска

Брачно стање: ожењен

Имао две ћерке: Дамљанка и Радисава

Лични опис:

Стас: средњи

Лице: дугуљасто

Нос: правилан

Уста: правилна

Бркови: кратки, небријани

Брада: широка

Особени знаци: нема леве ноге-уграђена штула, рањен иза десног ува

Лична карта издата: 21. 9. 1949. године у Бајиној Башти

Тијосав Милић служио је војску у Другој армији српске војске чији је командант био генерал Степа Степановић. Касније, у току рата, Степа је унапређен у чин војводе. У војску је отишао 1908. године, у Чачак. По избијању Балканских ратова он је већ био редовни војник, тако да је као такав отишао у тај рат. Учествовао је у свим важнијим ратним сукобима: Кумановској и Брегалничкој бици. Учествовао је током Првог светског рата, у Церској и Колубарској бици. После повлачења српске војске преко Албаније, из луке Валона, депортован је на Крф. Од свих битака најтеже су му биле Кумановска , где је био рањен и Солунски фронт, где је још шест пута рањаван. Рањаван је у пределу главе иза десног уха, затим леве ноге, која му је касније ампутирана, па је уместо ноге носио штулу.

Носилац је низа признања и одликовања, између осталих и Албанске споменице.

Тијосављеви родитељи, млађи брат и сестра уопште нису знали да је он жив, па су му издали даћу, како то налажу православни обичаји. Кући је дошао крајем 1919. године. Родитељи и цела фамилија су били срећни. Оженио се 1922. године са тадашњом девојком Будимирком Павловић из села Маковиште, општина Косјерић. Добили су две кћерке Дамљанку 1924. године и Радисаву 1926. године.

Током ратовања, приликом сусрета са разним војскама, научио је многе речи из француског, швапско-аустријског и бугарског језика.

Приликом избијања Другог светског рата савтеовао је младе људе да се отаџбина мора бранити, а у боју витешки понашати. Ти савети су многима помогли како да се сачувају себе и свог ратног друга од непријатеља.

За разлику од Краљевине Југославије где су српски ратници добијали бројна одликовања и захвалнице, али не и материјалну помоћ, у ФНРЈ је добио прву пензију као ратник 1948. године, коју је користио до смрти.

Његово гесло је било  да међу државама и људима не постоји љубав, већ само интерес и моћ јачег.

Својим кћеркама је рекао: „Ратовао сам 12 година за отаџбину, морао сам, јер је то моја дужност и обавеза. Седам пута сам био рањаван, изгубио сам леву ногу. У тешким ратним условима, где је владала глад, 14 дана нисам видео хлеб, јео сам лишће и корење, али никада противника и непријатеља нисам убијао на нишан, већ сам пуцао само у правцу фронта. Ратовао сам за краља и отаџбину, а од њих нисам ништа материјално добио. Хвала Богу, остао сам жив и створио породицу.

За нову Југославију, коју је створила Народноослободилачка борба, нисам могао, јер сам остарио. Али сам им много захвалан што су се сетили нас старих ратника Солунаца, који су се борили за Србију. Да није било Србије не би било Југославије.“

Био је поштован и цењен од свих, а највише од своје породице. Врлина му је била мудрост, умереност и тачност. Умро је 6. јануара, на Бадње вече, 1951. године у својој 63-ој години живота.

Исповест забележио прапраунук: Игор Радојичић 8-2 (школска 2017/2018.)

Лазар Лазаревић 8-2, ОШ “Стари град”, Ужице

“Моји преци, мој понос!”

Мој чукундеда

Рат је страшна ствар. Никоме не би требало да се то догађа, али страшна истина је да се то ипак дешава. Много српских бораца је дало животе за слободу своје земље, а међу њима и мој чукундеда Видосав Лазаревић и његов брат Павле Лазаревић.

Чукундеда Видосав је рођен 1878. године у селу Гостиљу. Бавио се земљорадњом, као и сви у то време.  У Балканским ратовима, био је мобилисан и учествовао је у биткама на Куманову и Брегалници.

У Првом светском рату је учествовао у једној од најстрашнијих битака, на Мачковом камену, где је рањен и заробљен. Као заробљеник у Аустроугарској је провео 7 година.Био је одликован Албанском споменицом за храброст у Првом светском рату. Касније се вратио у родно село и ту умире 1961. године.

Магдалена Вукомановић 8-4, ОШ “Стари град”, Ужице

“Моји преци, мој понос!”

Мој чукундеда

Родитељи мог чукундеде су се звали Митра и Павле. Њихова три сина, мој чукундеда Драгомир и његова два брата су учествовали у Првом светском рату.

Мој чукундеда Драгомир Вукомановић је рођен 1877. године. Учествовао је у Церској и Колубарској бици и погинуо је 1915. у борбама око Крагујевца. Његова брат Никола рођен 1867. године је прешао Албанију, али је умро на острву Видо и сахрањен је у Плавој гробници 1916. године.

Трећи брат Михаило се разболео у одступању и умро је у Албанији 1915. године.

Моје бабе деда Тихомир Јовичић (1886-1963) је прешао преко Албаније, борио се на Солунском фронту и после рата се вратио кући.

Од Тихомирове жене Даринке петорица браће су отишла у рат, али се нико није вратио.

Даница Тијанић 8-2, ОШ “Стари град”, Ужице

“Моји преци, мој понос!”

Ђорђе и Недељко Тијанић

О свом чукундеди и његовом брату сам пронашла податке помоћу старије родбине и књиге: “Златиборски округ, село Шљивовица”.

Кад су мобилисали двојицу браће Ђорђа и Недељка Тијанића из села Шљивовица, Недељко је послат у Санџак и ту гине 1915. године. Ђорђе је био заробљен и крајем 1918. године се враћа кући. Кад се вратио, затекао је само пепео. Отац Крста и мајка Милица су умрли. Милица је умрла 1915. године, вероватно од пегавог тифуса, а Коста мало после ње, кажу људи, од туге.

Причу забележила чукунунука Даница Тијанић

Милица Ранковић 8-2, ОШ “Стари град”, Ужице

“Моји преци, мој понос!”

Алимпије Вуловић (1892-1971)

Рођен у селу Дуб, општина Бајина Башта, од оца Николе и мајке Алексије. Учествовао је у Првом светском рату. Од последица исцрпљености и страдања током повлачења преко Албаније, провео је два месеца на лечењу на острву Крф. После опоравка пребачен је на Солунски фронт. Враћа се кући по ослобађању Србије крајем 1918. године. Кући затиче само сестру Анку, на разрушеном огњишту.  Четири године касније упознаје Аницу Глигоријевић, која је живела сама са мајком и чији је отац настрадао током Првог светског рата. Венчали су се 1922. године и у том браку изродили осморо деце. Преживело је њих седморо: две ћерке и петорица синова. Живео је и радио у селу Дуб и уживао велико поверење суграђана.  Као последица рата имао је војничку дисциплину у породици и све оброке је јео вруће и на брзину. Деци: Коси, Роси, Драгиши, Обраду, Богољубу, Светомиру и Слободану је био строг отац и трудио се да их изведе на прави пут.  Богољуб је био свештеник, Светомир економиста, Слободан електроинжењер. Данас је од њих седам, још четворо живо.

Александар Ћосић 8-2, ОШ “Стари град”, Ужице
“Моји преци, мој понос”

Мој прадеда Млађен

Када је 1914. године почео Први светски рат, мој прадеда Млађен изабран је да штити село од окупатора. Без трунке оклевања прихватио је ту одговорност. И дан данас сви о њему причају као о добром и поштеном човеку.

Имао је једну пушку са сребрним шарама, без које нигде није ишао. Та пушка је и данас читава и њу је наследио најстарији син Бошко, а када је он умро она је остала код мог чиче Јова.

Ивана Стефановић, 7. разред, ОШ “Коста Трифковић”, Нови Сад

“Моји преци, мој понос!”

Јован Минић

Мој чукундеда Јован Минић рођен је 1890. године у Бовићу, Вргин мост, Хрватска. Притиснут сиромаштвом, мој чукундеда је био приморан да оде у Америку. У Америци је живео у граду Чикагу и напорно радио у рудницима. Када је 1914. године почео Први светски рат, пријавио се као добровољац у српску војску  желећи да учествује у одбрани своје отаџбине. У Србију је стигао октобра 1915. године и борио се раме уз раме са осталим добровољцима. Заједно са српском војском и народом повлачио се преко Албаније. Преживео је рат и вратио се у Америку где се оженио. Био је везан за Србију у своју родбину у њој и радо јој је помагао. Умро је у Америци 1960. године.

Драшкo Божић 8-2, OШ “Стари град”, Ужице

“Моји преци, мој понос!”

Мој чукундеда Милорад

Мој чукундеда са очеве стране се звао Милорад. Рођен је око 1870. године у селу Дуб. Када је отишао у Први светски рат имао је нешто више од 40 година. Код куће је оставио жену Милеву са петоро деце. Страјин, мој прадеда (рођен 1912), најстарији Драгомир, Раденко, а од кћерки Ленку у Раденку.

Мој чукундеда је погинуо 1917. године на Солунском фронту. Сем тога, не зна се много о њему. Не зна се где је сахрањен. Подигнута су му два камена у селу Дуб, на сеоском гробљу.

Лука Павловић 8-2, ОШ “Стари град”, Ужице

“Моји преци, мој понос!”

Мој чукундеда

Мој чукундеда Богосав је рођен 1880. године у селу Овчиња у Бајинобаштанском срезу. Живео је као пољопривредник са својом женом Стојаном, мојом чукунбаком. Имао је сина Анђелка и две кћерке.

Након рођења његовог другог детета наступила је општа мобилизација због рата са Аустроугарском. Добио је позив да се јави у команду у Шабац, где је приступио Првом пешадијском пуку. За све време рата о њему није било никаквих сазнања, све док се није вратио из рата 1918. или 1919. године.

О томе да је прешао Албанску голготу и да је учествовао на Солунском фронту знам из прича које се преносе са колена на колено у мојој породици.

Ђорђе Удовичић, ОШ “Стари град”, Ужице

“Моји преци, мој понос!”

ПОРОДИЦА УДОВИЧИЋ (ВАЛОВИЋ)У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

У фамилији Удовичић,која је у време рата била сконцентрисана махом у селу Стубло које се налази између десне обале реке Увац  и највишег врха Златибора Торника, постоји више породица које имају своје надимке, конкретно надимак моје породице је Валовић. Валовића је имало четири куће. Кућа из које ја водим директно порекло је дала три борца: Богосава, Добросава и Тиосава. Богосав је био стриц Добросаву и Тиосаву, Богосав је такође био другопозивац. Смрт их је стигла у виду кише топовских граната при пробоју Солунског фронта. И то у незаустављивом јуришу. Мисао: ниједна се пахуља не осећа одговорном за лавину,овде не важи, већ баш напротив. Људи који погину у јуришу са пуним правом заслужују ТИТУЛУ јунака, догматски говорећи они не би ни дошли до Солунског фронта да нису: храбри, одлучни, способни, у позитивном смислу ригидни, пуни у рату неизоставне љубави према отаџбини, послушни према надређеном (а не покорни јер је човек послушан из љубави или поштовања а покоран из страха). Ове и многе друге карактеристике су имали сви српски војници, подофицири и официри, оне су такође највеће оружје које су Срби имали ако мало боље погледамо. Те особине тј. карактеристике сматрам неопходним за енорман успех у рату, какав је наша војска имала. Према времену када су људи давали све што су имали за државу, кад кажем све онда не изостављам живот, не требамо бити носталгични. Треба да га се сећамо са поштовањем и поносом. Растужи ме чињеница да су сва тројица погинули, али ме исто тако развесели веровање да ћу их све срести на једном месту. Информације о јунацима чију крв носим,  добио сам од старих људи из села Стубло. Мој тата  је добио податке од његовог деде мог прадеде, али их је заборавио. Тако да је одговорност чувања породичне историје пала на мене. Намеравам да напишем књигу о историји целе фамилије Удовичић. Ту књигу ћу дати својој деци а они својој деци…и историја као таква се никад неће заборавити. Додаћу да је од виталног значаја поседовање знања о историји Срба и о својој фамилији, зато што тиме чувамо национални идентитет, културу, традицију, веру, а све то је кључ за постојање једног народа.

Поносно:Ђорђе Удовичић

Вељко Рајић  8-1, ОШ “Стари град”, Ужице

“Моји преци, мој понос!”

Васић Петар и Васић Стеван

Деда ми је рекао да је његов отац, тачније мој прадеда, који је још увек жив, добио име по Петру Васићу кога су сви у селу поштовали. Било ми је драго што сада знам да ми је неко од предака  ризиковао живот због отаџбине. Отишао сам сутрадан у историјски архив и тражио што више књига о нашим прецима из западне Србије. Пронашао сам две књиге “Генерал Иван Павловић” као и “Карађорђеве звезде западног краја”. И заиста, у књизи “Карађорђеве звезде” пронашао сам ВАСИЋ ПЕТРА,  али и његовог рођака ВАСИЋ СТЕВАНА.

ВАСИЋ ПЕТАР, рођен је у близини Бајине Баште 1876. године. У рату 1914-1918. године учествовао је као војник другог позива Четвртог пешадијског пука ДРИНСКЕ дивизије. Рањаван је 1915. године. Према књизи Т. Влаховића, за ратне заслуге стекао је златну војничку звезду. За то одличје предложили су га сами војници његови ратни другови. Преживео је рат, вратио се у родни крај. Преминуо је у Заглавку 1927. године. За собом је оставио жену и малу кћерку Милојку.

ВАСИЋ СТЕВАН, рођен је у Заглавку 1877. године. Такође је учествовао у Првом светском рату. Носилац је Карађорђеве звезде. Преживео је рат. Умро је у Заглавку 1929. године.

Ирина Урошевић, ОШ “Стари град”, Ужице

“Моји преци, мој понос!”

Сретен Николић и Мића Урошевић

Мој чукундеда, Сретен Николић (мајчин прадеда са стране њеног оца), добио је Карађорђеву звезду, најважнији орден у то време. Био је из села Љубање. Преживео је рат, али је 3 године касније умро од болести. Имао је два сина Милана и мог прадеду Добривоја који је имао само 9 месеци када је изгубио оца……

Деда татиног оца, Мића Урошевић, учествовао је у Првом светском рату. Био је пореклом из Херцеговине. Трагови су му изгубљени и не зна се од чега је умро (од глади, погинуо, од неке болести…). Имао је четири сина међу којима је и мој прадеда Љубо Урошевић.

Анастасија Тодорић 8-1, ОШ “Стари град”, Ужице

“Моји преци, мој понос!”

Моје чукундеде

Јадан мој чукундеда је учествовао у Балканским ратовима и у  Првом светском рату. Звао се Тихомир. Борио се на Солунском фронту: Кајмакчалану и на Брегалници. Био је рањен у ногу, и због тога једна нога му је била краћа 5 цм. После рата, успео је да се врати кући. Умро је од старости са 85 година. Био је одликован ордењем за храброст у рату.

Мој други чукундеда је такође учествовао у рату, јер је то била обавеза, морали су да учествују сви да би бранили своју отаџбину. Звао се Момир. Имао је жену и шесторо деце. Отишао је у рат са 29 година. Сва мушка деца су му була јако мала, па нису ишла у рат. Био је рањен на Солунском фронту. Тамо је и умро и више се није вратио кући.

Сада његово име и презиме стоје на Солунском гробљу.

Милица Благојевић 8-1, ОШ “Стари град”, Ужице

“Моји преци, мој понос!”

МОЈИ ПРЕЦИ

Имала сам три претка која су учествовала у Првом светском рату. Они су се звали Милутин, Драгутин и Недељко и јако млади су отишли у рат. Милутин је имао 20 година, Драгутин 22 године, а Недељко 18 година. Милутин је имао сина Добрисава и жену Јевимију. Драгутин је имао ћерку Кристину и жену Десимирку, док Недељко није имао ни жену ни децу. Док су били у рату није се знало јесу ли живи или мртви. Када им је јављено да су Драгутин и Недељко погинули тада су им рекли и да је Милутин жив. Милутин се вратио кући после 13 година, али није задуго био код куће морао је да се врати. У повратку је погинуо је у месту Дражевац код Београда.

Чак сада, после толико година, написана је књига о људима у Првом светском рату где је споменут и Милутин.

Андријана Томоњић 8-3, ОШ “Стари град”, Ужице

“Моји преци, мој понос”

Мој предак Станоје

По причи, моји преци доселили су се у 17. веку из Херцеговине. Доселила су се 2 брата, Перо и Томо. Пошто је Томо био старији брат добили су презиме Томоњић, а по брату Перу надимак Перовић. Томо је умро 1865. године, а Перо 1871. године. Перо је имао 2 сина Вучету и Обрена, а Вучета исто 2 сина Станоја и Радована. Старији син Станоје је учествовао у Првом светском рату. Крајем 1915. године и почетком 1916. године je учествовао у прелазу Срба преко Албаније. Био је носилац Aлбанске споменице. 

Владана Јанковић 8-3, ОШ “Стари град”, Ужице

“Моји преци, мој понос!”

Мој чукундеда

Мој чукундеда  Матија–Мато Петровић је рођен 1879. године у засеоку Бјелотићи, у Луновом селу. Имао је жену Јулку и са њом седморо деце, од којих је двоје преминуло у детињству.

Учествовао је у Балканским ратовима и у Првом светском рату.

У рат је кренуо са својим најбољим пријатељем коњем Доратом. Заједно су се вратили кући 1918. године. Коњ му је неколико пута спасао живот. Једне прилике при повлачењу према Албанији, кренули су према непријатељу. Коњ се укопао у месту и није хтео да крене. Војници су схватили његову поруку и кренули су другим путем. При преласку преко Албаније говорио је о великој хладноћи и снегу, залеђеним ногама.

Две године након завршетка рата коњ Дорат је угинуо. Сахранили су га на планини Маљен и одали почаст као човеку. Мој чукундеда три дана након тога ништа није желео да једе. То је било посебно, истинско и велико пријатељство. Мој чукундеда је био носилац Карађорђеве звезде. Био је интервјуисан од стране новинара и текст је био објављен у “Илустрованој политици”.

Умро је 1975. године.

Милан Букарчић 8-2, ОШ “Стари град”, Ужице

“Моји преци, мој понос”

Симеун Караклић

Мој чукундеда Симеун Караклић је рођен 1895, а умро 1985. године.

Са 19 година је отишао у Први светски рат. Прешао је преко Албаније, Грчке, дошао до Италије, па се вратио својој кући. Био је рањен. Погодио га је гелер од бомбе у око, које је исцурело.

Учествовао је и у Другом светском рату и доживео 90-ту годину свог живота.

Никола Спасојевић  8-2, ОШ “Стари град”, Ужице

“Моји преци, мој понос!”

Мој чукундеда 

Мој чукундеда Секула Спасојевић је учествовао у Првом светском рату и био је на Солунском фронту. Сахрањен је на гробљу Ракићи на Кадињачи.

Александра Јовановић 8-2, ОШ “Стари град”, Ужице

“Моји преци, мој понос!”

Мој предак

Комшија и рођак моје породице Радоје је учествовао у Првом светском рату. Преживео је прелазак преко Албаније. Говорио је како је био снег и како нису имали шта да једу.

Ива Кнежевић 8-4, ОШ “Стари град”, Ужице

Моји преци, мој понос!”

Мој предак у Првом светском рату

Мој чукундеда Јаков Кнежевић, трагично је изгубио живот током Првог светског рата. Можда се то не би ни десило да је остао да живи на Шавнику. Међутим, услови за живот петочлане породице у планинском крају били су јако тешки, нарочито у зимском периоду када би снегови оковали кућни праг. Тешка срца су одлучили да се преселе у Беране и заувек напусте своје кућно огњиште.

Са својом породицом коју су чинили његова жена Стана и деца Мирко (мој прадеда), Милош, Живко, Ката и Милева кренуо је са Шавника за Беране. На том путу, у Kолашину, пресрела их је аустро-угарска војска. Знајући да породица не може да опстане без мушке главе, издвојили су мог чукундеду Јакова из колоне. Нису се обазирали на плач жене Стане и кћери. Одвели су га на Башање брдо (Колашин) и стрељали. Трагедијом затечена породица није желела да иде даље.

Због тог жалосног и тешког догађаја, читава породица је остала да живи у Колашину. Да би сачували успомену на чукундеду Јакова и да би му увек били близу.

Мој деда Драган је рођен у Колашину и након проведеног детињства, са својим родитељима, оцем Мирком и мамом Савком, преселио се у Ужице. Од тада ми, Кнежевићи, живимо овде. Успомене а и корени, вуку нас у Колашин често, где живи део наше фамилије.

Као успомену на своје вољене претке, мој стриц Немања Кнежевић дао је свом сину име Јаков а моји родитељи су мом брату дали име Милош. Самим поменом њихових имена, сећање на славне претке ће трајати док има и нас…

Мој деда Живко Кнежевић, погинуо је током Другог светског рата у Пријепољској борби на Јабуци. Због свог херојства, одликован је Партизанском споменицом.

Наша жеља је да сећање на њих никада не избледи. На тај начин боримо се против свих ружних сећања на ратове и страдања.

Ово је један од примера како наш народ може да превазиђе и изађе као победник из многих тешкоћа и невоља. На жалост, многе су се лозе угасиле у претходним ратовима. Надам се да ће наша трајати.

Ива Јелисавчић 8-1, ОШ “Стари град”, Ужице

“Моји преци, мој понос!”

Моји преци

Дедино село са очеве стране је Биоска. У Биосци је 130 људи погинуло у овом рату,међу њима су моји преци Јелисавчић Јован, Радојица и Манојло који су погинули на Солунском фронту, а њихов брат Обрен се вратио, али је убијен у Другом светском рату на фронту у Босни или Хрватској. Баба са очевe стране је из Солотуше где је 78 људи изгубило животе у овом рату и међу њима мој предак Томић Милан. Деда са мајчине стране је из Гостинице где је 148 људи погинуло у рату. Моји преци Старчевић Драгослав, Манојле и Јован су погинули а њихов брат Рајко је преживео. Рајко је учествовао и у Другом светском рату и такође је побегао и тако преживео два светска рата. Баба са мајчине стране је из Рибашевине одакле су моји преци Градинчевић Василије, Војин, Драго, Исидор и Саватије који су такође своје животе изгубили у овом рату.

Милош Караичић 8-1, ОШ “Стари град”, Ужице

“Моји преци, мој понос!”

Моје чукундеде

Моји преци који су учествовали у Првом св рату су моје чукундеде.

Учествовао је мој чукундеда Ђорђе Караичић и мој чукундеда Сава Караичић. Ни о једном ни о другом не знам ништа много. Знам о Сави.

Он је учествовао у Првом светском рату и по причи мог деде он је погинуо када су стигли на острво Видо, јер није има више снаге. Био је исцрпљен од толиког пута. И дан данас код мене у селу Качер на спомен чесми стоји његово име као и још много имена оних који су погинули у Првом светском рату борећи се за наш народ.

А, данас сви треба да будемо поносни на такве храбре борце.

Радове ученика прикупиле наставнице:

Весна Лучић, ОШ “Стари град”, Ужице

Драгана Бенић, ОШ “Коста Трифковић”, Нови Сад

Татјана Хаџић Јововић, Допунска школа на српском језику, кантон Аргау, Швајцарска

Весна Костић, ОШ “Јован Дучић”, Београд

етвининг пројекат “Моји преци, мој понос!”

eTwinning project “My Ancestors, My Pride!”

 https://twinspace.etwinning.net/44801

школска 2017/2018.